MOŽE LI SE ŽIVETI OD SPISATELJSKOG RADA U SRBIJI? Pisanje kao hobi, a ne kao profesija

Poslednjih godina svedoci smo da se potvrđuje ona stara izreka da kod nas svako želi da bude pisac, imajući u vidu poplavu novih naslova i autora najrazličitijih žanrova, ali i velikog raspona u kvalitetu napisanog.

Ponekad se čini kao da su domaći izdavači zaključili da publika u Srbiji želi da čita domaće autore po svaku cenu, pa im često i nekritički uslišava tu želju, plasiranjem sadržaja koje su po narudžbini sastavljale novoustoličene javne ličnosti, poput raznoraznih influensera i TV voditelja.

U takvoj tržišnoj trci, naravno, postoje i oni pisci koji su svojim radom i trajanjem zaslužili da budu deo ozbiljne književne scene. Međutim, oni smatraju da je korišćenje termina „profesionalni pisac“ daleko od stvarnosti koju živimo.

„Malobrojni su oni koji mogu da žive isključivo od svog pisanja. Da bi to ostvarili moraju da im se poklope mnoge srećne okolnosti – medijska eksponiranost, jer često su najtiražnije knjige ljudi koji se gotovo svakodnevno pojavljuju na televiziji, bavljenje temom koja je u određenom trenutku ili periodu popularna, marketinška podrška izdavača – uglavnom ono što nema mnogo veze sa književnim kvalitetom“, objašnjava za Biznis.rs Goran Skrobonja, poznati književni prevodilac i autor nekoliko romana i zbirki pripovedaka iz žanra horora i fantastike.   

Sa njegovom konstatacijom slaže se i Aleksandar Jerkov, istoričar i teoretičar književnosti i profesor na beogradskom Filološkom fakultetu.

„Profesionalni pisac može da opstane samo ako je dobio istaknute nagrade ili ukoliko je komercijalan, ali onda je potpuno druga vrsta spisatelja. Samo društvo veoma malo ili nimalo podržava pisanje kao profesiju, što je jedna od posledica korporativnog kapitalizma koji zahteva da svako zanimanje pokaže svoju društvenu svrsishodnost na tržištu“, naglašava profesor Jerkov.  

Prema njegovim rečima, ovakav odnos doživeo je ekspanziju od šezdesetih godina sve do današnjeg, postinformatičkog društva. Pokrenut je prvo u razvijenim zemljama, ali je našao uporište i u društvima poput našeg.  

„Kod nas se taj tržišni princip nije desio kao posledica organskog razvoja privrede i istorije, već kao eksport burazerskog kapitalizma i i divljaštva privatizacije, gde za pisca nema mesta“, kaže Jerkov za Biznis.rs.  

Pojedine književne nagrade mogu da pomognu piscima, pre svega da se pročuju, odnosno da fokusiraju interes publike na svoje delo, više nego da se finansijski osnaže.

Ipak, kako kaže naš sagovornik, to što smo mala zemlja, to jest „tržište“, ne bi trebalo da nam bude opravdanje za zapostavljanje visoke književnosti. Postoje male države koje svojim državnim programima podstiču pisce u svom stvaranju, tako da ne moraju nužno da budu komercijalni. Kao najbolje primere ističe slučajeve Finske i Norveške.

U međuvremenu, na domaćim piscima je da se snalaze kako znaju i umeju.

„S obzirom na to da se bavim žanrovskom književnošću, koja i u drugim zemljama retko kom piscu omogućava sigurnu i bezbrižnu egzistenciju, odavno sam se pomirio sa tim da pisanjem moram da se bavim tek kao dragim hobijem, a ne kao profesijom“, zaključuje Goran Skrobonja.