Nelegalnim tokovima masovno “krstare” rakije sumnjivog porekla i kvaliteta

U Srbiji je tokom prošle godine, prema godišnjem izveštaju registrovanih proizvođača jakih alkoholnih pića, proizvedeno 33,7 miliona litara rakije, što je povećanje proizvodnje od 23 odsto u odnosu na 2019. godinu.  

“Pored registrovanih proizvođača, kojih je ukupno 790, veliki je broj individualnih proizvođača, odnosno fizičkih lica koja proizvode rakiju za sopstvene potrebe. Procena je da, sa količinom rakije u domaćinstvima, ukupna količina proizvedene rakije iznosi oko 50-60 miliona litara, od čega je najveća proizvodnja skoncentrisana u Rasinskom, Šumadijskom i Zlatiborskom kraju”, kaže za Biznis.rs zakonski zastupnik Saveza proizvođača rakije Srbije Goran Radosavljević.

Pravu šljivovicu vole i Amerikanci

U 2020. godini izvezeno je 2.690 tona jakih alkoholnih pića, u vrednosti od 12,4 miliona evra, što je vrednosno smanjenje izvoza za skoro 4,2 odsto u odnosu na prethodnu godinu, napominje naš sagovornik i dodaje da je najveća vrednost ostvarena izvozom šljivovice i to skoro 4,9 miliona evra, što predstavlja 39 odsto od ukupnog izvoza jakih alkoholnih pića. Ostale voćne rakije su izvezene u vrednosti od skoro 1,5 miliona evra, što čini oko 12 odsto.

“Od ukupne vrednosti izvoza, Srbija je u zemlje EU izvezla oko 5,85 miliona evra ili 47 odsto, u CEFTA zemlje skoro 3,8 miliona ili 30,5 odsto i ostale zemlje skoro 2,8 miliona evra ili 22,5 procenata. Od država EU šljivovica se najviše izvozila u Nemačku, Hrvatsku i Austriju. U CEFTA zemlje najviše su se izvozile šljivovica i ostale voćne rakije. Kada su ostale zemlje u pitanju, najveća količina šljivovice izvezena je u SAD, Australiju i Švajcarsku, dok su se druge voćne rakije takođe izvozile u SAD”, navodi Radosavljević.

Više od 70 odsto prometa van kontrole

Kada je reč o drugim voćnim vrstama, u poslednjih nekoliko godina zabeležen je i rast u proizvodnji dunje. Viljamovka i kajsijevača takođe ne zaostaju. Ipak, prema podacima Saveza proizvođača rakije, između 70 i 80 odsto prometa rakije odvija se van kontrole, na šta bi kupci posebno trebalo da obrate pažnju.

“Mnogi ljudi ne znaju da je to protivzakonito. Rakija je akcizna roba, kao benzin, nafta ili cigarete. Prodaja se masovno vrši putem interneta, rakija se šalje brzom poštom, prodaje se u balonima od po pet-šest litara, po ceni od 300 do 500 dinara za litar. Prava, kvalitetna rakija ide od 1.000 dinara pa naviše, jer takvi proizvođači moraju da ulože u ambalažu, akcizne markice, boce i poreze”, napominje naš sagovornik.

Iako postoje domaćinstva koja proizvode kvalitetnu rakiju, ima i slučajeva u kojima ljudi rade sa rafinisanim alkoholom koji razblaže, dodaju arome i prave žestoka pića koja nisu prošla hemijske analize, neproverena su i mogu da budu opasna po zdravlje.

Zbog svega, Radosavljević smatra da treba edukovati ugostiteljske radnike, potrošače, ali i ljude koji imaju destilerije.

“U 90 odsto slučajeva rakija je u noćnim klubovima i kafanama loša, jer vlasnici samo gledaju cenu, da bude što jeftinija, a da je prodaju što skuplje i u noćnim satima kada su kontrole ređe”.  

Kako prepoznati pravu rakiju

Na pitanje kako kupac može da prepozna pravu rakiju, naš sagovornik objašnjava da se sva žestoka pića poput viskija, konjaka i tekile prave od sirovina poput žitarica, ječma, krompira, dok mi imamo napitak isključivo dobijen od voća, a to je najskuplja i najkvalitetnija sirovina.

“Kada se pomiriše rakija u čašici, ukoliko je miris izuzetno jak, likerast, odmah se može znati da je reč o veštačkim aromama. I prava rakija ima tu aromu, ali ne tog intenziteta. Prava rakija ne treba da bude suviše oštra, treba da ima gustinu i da se ukus zadržava u ustima i kada se proguta. Ako je miris intenzivan, ukoliko nema dobru boju i mutna je, zna se o čemu je reč. To je ono što se može videti na različitim tezgama”, navodi naš sagovornik.

Centralna laboratorija rešila bi pitanje sive zone

Pored nelojalne konkurencije, domaće proizvođače rakije muči i to što su zavisni od inostranstva kada je reč o opremi za destilerije, kao i nedostatak kooperanata.

“Sve što treba da kupite, bilo da je reč o nekoj liniji, uređaju, kvalitetnom buretu ili boci, sve to ide iz uvoza, a to je jako skupa oprema. Takođe, iako svaka destilerija ima svoje zasade to nije dovoljno da se pojačaju količine. Već sada se kupuju sirovine za rakiju i počinje borba zbog nedostatka voća”, ističe Radosavljević.  

Dodatni problem su i neispravno deklarisane rakije u prodaji. A jedino rešenje za to, prema rečima našeg sagovornika, bila bi državna centralna laboratorija koja bi kontrolisala kvalitet rakija i pomogla u rešavanju sive zone.