Nobelova nagrada istakla značaj pitanja minimalnih zarada, posebno u kriznim vremenima

Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Dejvid Kard (David Card) analizirao je efekte minimalnih zarada. Rezultati njegovog eksperimenta pokazali su da povećanje „minimalca“ ne mora nužno da dovede do smanjenja broja radnih mesta.

Naime, rad Dejvida Karda i Alana Krugerа – “Minimum Wages and Employment: A Case Study of the Fast-Food Industry in New Jersey and Pennsylvania” (The American Economic Review, American Economic Association, Vol. 84, No. 4, September, 1994, pp. 772-793), doveo je u pitanje konvencionalni teorijski pristup prema kome previsoka cena rada vodi ka padu zaposlenosti.

U sprovedenom empirijskom istraživanju autori su došli do zaključka da povećanje minimalne zarade u Nju Džersiju ne samo da nije dovelo do smanjenja zaposlenosti u restoranima brze hrane, već je dovelo i do njenog povećanja. Takođe, pokazali su da je povećanje minimalne zarade dovelo i do relativnog povećanja zaposlenosti mladih, što je u suprotnosti sa jednim od možda najprihvaćenijih stavova o nivou minimalne nadnice i zaposlenosti mladih. Iako su kritike stizale sa svih strana, u svojim kasnijim radovima oni su ove svoje zaključke dodatno argumentovali i potvrdili, a Nobelova nagrada za ekonomiju ove godine svakako je najbolja potvrda ispravnosti njihovih razmišljanja.

Prema rečima docenta dr Marka Tmušića sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, rad Karda i Krugera je uzdrmao naučnu i stručnu javnost. Kako kaže u razgovoru za Biznis.rs, nastupile su brojne kritike njihovih zaključaka u vidu empirijskih radova drugih autora iz ove oblasti (npr. David Neumark i William Wascher, 1995), koji su tvrdili da su zaključci Karda i Krugera pogrešni.

„Oni nisu ostali imuni na upućene kritike, prvenstveno metodološkog karaktera, već su dodatno argumentovali svoje zaključke i ponovo pokazali i dokazali tačnost dobijenih rezultata. Ono što jeste neminovnost ove teorije, pored nesumnjivog naučnog doprinosa, jeste ukazivanje da postojeći dokazi o negativnim efektima minimalne zarade na zaposlenost nisu čvrsti. Tačnije, ukazali su na određene teorijske dvosmislenosti u pogledu uticaja minimalnih zarada na nivo zaposlenosti. Takođe, veoma značajno je i to što je u prvi plan ponovo istaknuto pitanje minimalnih nadnica, koje dobija na intenzitetu posebno u vremenima krize, kao što je ova kroz koju danas prolazimo“, ističe Tmušić, predavač na grupi predmeta Katedre za političku ekonomiju i finansije.

I u Srbiji će od 1. januara sledeće godine porasti „minimalac“. Da li to znači da možemo da očekujemo rast broja zaposlenih, ako se oslonimo na Kardovu teoriju?

„To znači da u praksi, a posebno u zemljama kao što je Srbija, koje još nisu na nivou institucionalnog kvaliteta razvijenih zemalja (dok je o nivou ekonomskog razvoja suvišno govoriti), situacija može biti značajno drugačija“, objašnjava naš sagovornik i dodaje da su kod nas, prema propisima, podsticaji zaposlenosti opravdani samo u slučaju teže zapošljivih lica.

„Ono na čemu bi trebalo mnogo više raditi jeste uklanjanje ograničenja za poslovanje i olakšavanje ulaska na tržište (pojednostavljenje administrativnih procedura, zatim pojednostavljenje i preciziranje zakonskih propisa). Zatim, podsticanje konkurencije (povećanje transparentnosti, suzbijanje korupcije, smanjenje državnih mera koje suzbijaju konkurenciju, a među kojima subvencije mogu biti jedan od faktora), izjednačavanje uslova poslovanja i pristup finansiranju, što bi vodilo ka prelivanju radne snage i viška kapitala u produktivnije firme, čime bi se povećala i ukupna produktivnost srpske ekonomije. Dakle, veća produktivnost srpske privrede kao faktor veće zaposlenosti. Sve drugo je isključivo kratkoročno i populistički“, ističe Tmušić.

Treba napomenuti i to da su Kard i Kruger istraživanja vršili u sasvim durgačijim okolnostima od današnjih, jer svet pre 30 godina nije bio poput ovog u kome sada živimo. Posebno je korona kriza uticala na ponovni sunovrat kako malih tako i velikih ekonomija.

„Neposredno pre korona krize u našem regionu je, prema zvaničnim izveštajima, zabeležena veoma visoka zaposlenost – neki kažu rekordna, do te mere da je došlo do nedostatka radne snage i pritiska za povećanje plata, i niska nezaposlenost. Covid kriza je dovela u pitanje normalno funkcionisanje ne samo tržišta rada, već celokupnog društva. Novonastale okolnosti traže i nova rešenja, često nekonvencionalna. Ono što teorija zagovara jeste da su upravo krize (ekonomske krize) i druge vanredne situacije jedan od činilaca za veću intervenciju države i njeno aktivnije uključenje u ekonomski život društva pogođenog krizom„, objašnjava naš sagovornik i dodaje da je pandemija u Srbiji otvorila akutni problem naše ekonomije kada je u pitanju ljudski kapital – nedostatak radne snage i nisku produktivnost.

Takođe ističe da su negativni efekti covid krize dalekosežni, ali da je posebno uočljiv pad aktivnosti u sektorima kao što su ugostiteljstvo, određeni deo prerađivačke industrije, veleprodaja i deo maloprodaje.

„Reč je o radno-intenzivnim sektorima, koji često zapošljavaju slabo plaćene radnike, posebno u ugostiteljstvu i maloprodaji. Zatim, treba pomenuti sektore telekomunikacija, transporta, skladištenja, i slično, koji su veoma pogođeni covid krizom. Dakle, državna intervencija je u ovom slučaju neophodna, ali predložene mere, nažalost, nemaju neke dalekosežne domete, već rezultiraju samo kraćim oporavkom“, objašnjava doc. dr Marko Tmušić.

„Mere ekonomske politike moraju imati dugoročne efekte i biti fokusirane na povećanje ulaganja u sticanje i razvoj veština i druge segmente obrazovanja i usavršavanja radnika, kako bi se oni u budućnosti lakše i brže, a samim tim i efikasnije, prilagodili promenama koje se javljaju na tržištu rada“, zaključuje sagovornik našeg portala.