Obućari koji se usavršavaju ne idu u prošlost

Prema podacima Foruma srednjih stručnih škola, u ovoj školskoj godini je samo jedan učenik u Beogradu upisao obrazovni profil – obućar. Taj podatak, između mnogih drugih, pokazuje da većina građana kod nas smatra da je posao obućara deo prošlosti i da nema nikakvu perspektivu.

„Imati obućarsku radnju i baviti se ovim zanatom može biti i lepo i profitabilno. Pitanje je samo šta čovek od posla očekuje i koliko je spreman da radi na unapređenju svojih znanja“, kaže na početku razgovora za portal Biznis.rs Nebojša Ilić, vlasnik obućarske radnje i patikarnice „Ilić“ iz Beograda.

Ističe i da lično ne oseća da je došlo do smanjenog interesovanja građana za obućarske usluge. Čak, dodaje on, posla ima, možda,  i više nego ranije. Ali, profili mušterija su sada malo drugačiji.

„Više dolaze oni koji se opredeljuju za kupovinu kvalitetne, uglavnom kožne obuće i koji žele da im ona što duže bude u dobrom stanju. Jeftiniju obuću na popravku donose uglavnom žene. Popravljaju je, kako kažu, jer im se slaže uz neki komad odeće, te cipele im imaju neku sentimentalnu vrednost i slično. Žene često ne haju što će za popravku dati više novca  nego što obuća koje su donele kod mene vredi“, ističe Ilić i dodaje da ga prava poplava jeftine i nekvalitetne obuće u ponudi nije obeshrabrila, niti uticala na promet njegove radnje u prethodnim godinama.

„Kao izazov sam doživeo neophodnost da stalno inoviram usluge koje pružam mušterijama. Recimo, retko ko u gradu popravlja vazdušne đonove na patikama. Dugo mi je trebalo da savladam tehniku kako to da radim. Ali, to je spas za ljude koji kupe patike koje vrede i više od 20.000 dinara, a propadne im vazdušni đon. Da nema mogućnost da ih popravi, šteta bi bila ogromna. Već neko vreme radimo i to, kao i mnoge druge stvari koje ranije obućari nisu radili. Prosto, prilagođavamo se vremenu i potrebama mušterija“, ističe Ilić.

Inače, Nebojša je obućarsku radnju i tajne zanata nasledio od oca.

„Radnja postoji od 1987. godine. Nikada se nisam pokajao što sam nastavio posao koji je otac započeo. Naravno, stalno nešto inoviram, kupujem nove mašine, učim“, navodi Ilić.

Priču o obućarskom zanatu kao o profesiji prošlosti, prema rečima našeg sagovornika, šire oni koji očekuju brzi profit bez mnogo truda.

„Mislim da takav pristup više ne može da se ima ni kada je bilo koja profesija u pitanju. Ako posao radiš kvalitetno, bude i pristojne zarade, ali je neophodno da držiš do kvaliteta i da ga stalno neguješ. Oni koji su nestrpljivi da odmah ostvare zaradu, a da, pritom, njihova usluga ne prati neophodne standarde, vrlo brzo izlaze iz ovog posla“, naglašava Ilić.

Vreme pandemije nije mnogo uticalo na rad ove obućarske radnje.

„U početku, dok još nismo znali sa čim se suočavamo, bilo je određenih nedoumica na koji način raditi, da li dezinfikovati sve što mušterije donesu i slično. Kako vreme prolazi, svi se navikavamo. Uglavnom sve mušterije koje u radnju dođu ulaze sa maskom. Ono što nam je trenutno, možda, problem je činjenica da većina ljudi radi od kuće. Tako da im obuća za napolje ostaje skoro kao nova. Nadam se da će uskoro sve da se vrati u normalu i da ćemo svi mnogo više da trošimo flekice na obući, baveći se svim aktivnostima koje su nam bile uobičajne pre pandemije“, zaključuje Nebojša Ilić.