Pandemija dodatni problem za zaposlenje osoba sa invaliditetom

Projekat Caritas Srbije koji je ušao u drugu fazu pruža podršku organizacijama civilnog društva (OCD) u cilju ostvarivanja veće inkluzije osoba sa invaliditetom u zemljama jugoistočne Evrope u razvijanju kapaciteta OCD kroz regionalne programe obuka, studijske posete, umrežavanja kao i finansiranje inicijativa organizacija osoba sa invaliditetom u zajednici, poput usluga ili socijalnih preduzeća.

Ovaj projekat je u prvoj i drugoj fazi do sada finansirao 68 inicijativa koje su promovisale inkluziju osoba sa invaliditetom, i to u vrednosti od 780.000 evra, od čega je u Srbiji uloženo 157.000.

Kako za Biznis.rs kaže Jelena Ankić sa ovog projekta, u Srbiji se došlo do saznanja da mnoge osobe sa invaliditetom teško dolaze do pravih informacija da li bi eventualno zaposlenje uticalo na socijalna primanja koja imaju, poput tuđe nege i pomoći, porodične penzije, invalidske penzije.

Na naše pitanje koje su sve aktivnosti urađene tokom druge faze ovog programa, ona kaže da se oni uglavnom odnose na lične pratioce dece sa invaliditetom i personalnu asistenciju koje bi trebalo unaprediti jer postojeći ne mogu da zadovolje potrebe osoba sa invaliditetom, a procedura za konkurisanje je ponekad previše komplikovana.

„Kao glavne prepreke u ostvarivanju prava na korišćenje usluga servisa podrške navode činjenicu da pored postojanja fizičkih barijera, institucije i sama lokalna zajednica ne prepoznaju potrebu za osnivanjem i finansiranjem ovih usluga, kao i da udruženja i savezi osoba sa invaliditetom ne zagovaraju dovoljno kod donosioca odluka“, navodi se u odgovoru.

Kada je reč o potencijalnom zaposlenju osoba sa invaliditetom, ona kaže da projekat do sada nije bio usmeren na zagovaranje prema privredi, već na osnaživanje organizacija civilnog društva u domenu socijalnog menadžmenta, odnosno vođenje socijalnih usluga ili preduzeća.

Kada je reč o uticaju aktuelne pandemijske situacije na osobe sa invaliditetom i njihovo obavljanje posla ili zaposlenje, naša sagovornica kaže da je pandemija dramatično uticala na njihov status, jer se veliki broj njih javljao organizacijama civilnog društva za pomoć.

„Što se tiče uticaja covida mogla bih da se osvrnem na rezultate našeg istraživanja koje se bavilo uticajem pandemije na rad udruženja osoba s invaliditetom. Zanimljivo je da je došlo do povećanja broja korisnika i raznovrsnosti njihovih potreba: 85 odsto OCD je izjavilo da opslužuje veći broj ljudi nego inače; ti ljudi su doživljavali nove potrebe i nove oblike siromaštva koje je stvorila Covid-19 kriza. OCD su pokušale da se suoče i sa ovim novim zahtevima“, kaže ona, dodajući da je pandemija najviše pogodila svakako one koji su i pre nje bili ugroženi.

Njena organizacija trenutno ne raspolaže podacima koji bi nam otkrili koliko je trenutno osoba sa invaliditetom koje rade od kuće, ali je podsetila na Popis stanovništva iz 2011. godine, prema kojem je 12,4 odsto osoba sa invaliditetom bilo ekonomski aktivno, a svega devet odsto je bilo zaposleno.

„Među osobama sa invaliditetom najzastupljeniji izvor prihoda je penzija – 61, 7 odsto, ili spadaju u kategoriju izdržavanih lica – 20,5 odsto, dok zaradu ili druga primanja po osnovu rada ostvaruje – 6,8 odsto, a socijalna primanja 4,9 odsto od ukupnog broja osoba sa invaliditetom. Udeo žena u ukupnom broju izdržavanih osoba sa invaliditetom iznosi 70,3 odsto“, navodi ona, dodajući da se s nestrpljenjem očekuje novi popis kako bi se videlo da li su mere koje su preduzimane u međuvremenu dale rezultate i kakvi su oni.

Kada je reč o Zakonu o socijalnom preduzetništvu i tome da li bi on mogao da doprinese većem stepenu zaposlenosti osoba sa invaliditetom, Ankić kaže da je dug put do toga jer se na Zakonu radilo godinama, ali da se može videti makar neki pomak jer konačno imamo verziju nacrta koja odgovara potrebama i koja socijalno preduzetništvo stavlja u funkciju održivog razvoja gde mu je i mesto.

„Svakako da je tekst nacrta zakona potrebno još unaprediti. Usvajanje takvog Zakona samo po sebi ne može poboljšati položaj osoba sa invaliditetom. Ali to jeste prvi korak. Još važnije, ukoliko se ovakav zakon usvoji, neophodno je da se opet u partnerstvu civilnog i javnog sektora osmisle programi edukacije, finansijske podrške i promocije koji će potpomoći njegovu implementaciju. Tek tada možemo početi da sagledavamo sve aspekte i efekte Zakona i tek onda možemo videti da li se položaj OSI poboljšao. Ali mi to svakako očekujemo i kroz ovaj Zakon, ali i kroz druge Zakone i podzakonske akte, planove i programe koje je potrebno doneti ili urediti“, zaključila je ona.