PEŠAČIO JE KROZ SVA GODIŠNJA DOBA DA BI POENTIRAO Slavišina poruka je snažna i potrebna mnogima u ovim vremenima

Pre nekoliko nedelja, avanturista Slaviša Pavlović se otisnuo na pešačenje od oko 170 kilometara, od Obrenovca u Srbiji do Planinskog kampa Jazavčije Rupe na planini Javor u Bosni i Hercegovini.

Retko ko bi se upustio u ovako nešto, ali Slaviša je imao dobre razloge, a glavni su podizanje svesti o očuvanju prirode i avanturi u istoj.

„Uspeo sam da za pet dana aktivnog pešačenja stignem da ostvarim svoj cilj. Takođe, dosta vremena mi je oduzelo i snimanje klipova koje sam izmontirao i objavio na svom Youtube kanalu, a planiram da to bude sažeto u pet epizoda, po jedna za svaki dan pešačenja. Povod je bio da se uradi nešto drugačije, nesvakidašnje i da se kroz kameru to približi drugim ljudima“, priča Slaviša za Biznis.rs.

Kaže da je ideja bila da se prvenstveno na pet do šest dana pretvori u nešto drugo, nešto što ne pripada mašini svakodnevnice, da sam u glavi složi neke stvari i da svojim koracima dokaže da je svaki cilj ostvariv.

„Kasnije sam shvatio da bi bilo dobro da kroz snimke drugima pokažem šta je sve jedna avantura spremna da nam priredi samo ako se u nju upustimo. Pored toga, u video montažu planiram da ubacim i dosta muzike prijateljskih bendova i muzičara koja govori o svemu ovome i tako napravim jedan kompletan video sadržaj“, objašnjava naš sagovornik.

Putovanje je podelio u šest dana, i to na tri dana hoda, pa jedan dan odmora i onda još dva dana hoda. Kako navodi, bilo je svega, pa je krenuo na jesen, imao usput proleće i leto i na kraju je tamo stigao u zimu.

„Kada sam se zadnji dan popeo na planinu Javor dočekao me je sneg! Morao sam da obučem bukvalno sve što sam imao da bih prešao poslednjih oko sedam kilometara. Svaki od ovih dana ima neku svoju posebnu priču i svakog se potpuno zasebno sećam“, priseća se Slaviša.

Dodaje da je svakog dana imao upale mišića i tetiva koje su trajale dok se malo bolje nije zagrejao, osim četvrtog dana kada je u konstantnim bolovima prešao 41 kilometar, po kiši.

„Usput sam sretao samo dobre ljude… Neki su pitali gde idem, šta radim, i svi su bili pozitivno iznenađeni mojim odgovorom. Tužne stvari koje sam viđao su pusta sela, divlje deponije i psi lutalice, toga ima stvarno mnogo više nego što sam se nadao“, primetio je Pavlović.

Zbog pasa lutalica nosio je biber sprej, kako bi eventualno poplašio divlje životinje poslednjeg dana uspona kroz potpunu divljinu. Pored njih, rizik su predstavljali i bikovi istrenirani za koridu koji često slobodno šetaju planinom.

„Sve je to deo avanture! Na kraju sam stigao živ i po malo izranjavan, ali više detalja ćete svakako moći da vidite u video snimcima na mom Youtube kanalu, a za sada sam izbacio prvu epizodu, u cilju povećanja svesti o avanturi, prelepoj prirodi naše planete, kao i o problemu nedovoljnog očuvanja iste“, obraća se Slaviša svima koje će možda ova tema zaintrigirati.

Osim toga što je veliki ljubitelj prirode, rekreativni planinar i vrlo čest gost Jazavčijih Rupa, takođe čitav život putuje auto-stopom.

„Izdvojio bih 2013. godinu kada smo drugar Perica i ja za 32 dana obišli 12 zemalja Evrope. Uspeli smo da od rodne Bosne stignemo u Norvešku, ispenjemo „Preikestolen“ i za pet dana stignemo nazad kući. Na putu ka tamo smo se zadržavali u evropskim prestonicama i svirali gitaru na ulicama, kako bismo imali novac za nastavak puta“, vraća se u sećanja naš sagovornik.

Kaže da je tih 32 dana nešto o čemu bi danima mogao da priča, ali se rečima ne može dočarati.

„Pokajali smo se jer smo to putovanje mnogo manje zabeležili u video formatu, pa je to još jedan od razloga zašto sam se odlučio da ovo aktuelno pešačenje snimam. Velika mi je želja da se takve stvari približe ljudima i da nekog podstaknem da uradi nešto slično“, odao nam je Slaviša.

Falilo mu je dosta opreme bez koje bi celo putešestvije bilo mnogo teže, pogotovo jer je bio oktobar, a on je spavao u šatoru, pa je uspeo da pronađe četiri sponzora.

Srećom, kaže da planira da radi nešto slično i ubuduće, čak i da jedva čeka.

„Dosta ljudi mi je govorilo – sve je to ok, ali kako možeš toliko sam? Mislim da mi je ovog puta samoća posebno prijala, ali citiraću Kristofera MekKendlsa (Christopher McCandless): „Sreća je jedino prava kada se deli“, tako da ću sledeći put verovatno ići sa nekom ekipom, a već se dosta njih javilo da pita „Gde idemo sledeće?“ Mislim da će proleće sledeće godine biti savršena prilika za to“, čini se da je odlučio naš sagovornik.

Poručio je svima – postavljajte ciljeve raznih profila, ostvarujte ih i ne dajte nikome da vam određuje domete. Čuvajmo prirodu.