Pet-šopovi imaju svetlu budućnost u Srbiji, a kupci prate svetske trendove

Svetska industrija hrane, opreme i usluga za kućne ljubimce raste od početka 21. veka. Iako preciznih podataka za ostvarenu zaradu u prošloj godini na globalnom nivou još uvek nema, ekspeditivni Amerikanci procenili su da je samo tržište SAD doseglo vrednost od 99 milijardi dolara.

Jedna ranija prognoza govori da će zaključno sa 2027. godinom, svetsko tržište nege za kućne ljubimce – dakle ne hrane i opreme – vredeti oko 359 milijardi dolara. Nega, koja podrazumeva prodaju lekova i medicinskih preparata, obuhvata oko 33 procenta globalnog tržišta, stoga bi ono moglo da prevaziđe granicu od hiljadu milijardi dolara za nekoliko godina.

Pored toga, prema podacima sa Market Data Forecast, raste i ulaganje u osiguranje kućnih ljubimaca. Ono je lane iznosilo 3,2 milijarde dolara u čitavom svetu.

Kako ova specifična industrija posluje u Srbiji, i u kojoj meri se u našoj zemlji prate pomenuti trendovi rasta?

Prema rečima Smiljane Vučićević, vlasnice pet-šopa i veterinarske apoteke „Atos i Maša“ u centru Beograda,u poslednje vreme se uočava trend otvaranja velikih radnji na ekskluzivnim lokacijama i u tržnim centrima. Velike za sada ne „kvare posao“ malim prodavnicama jer one u principu ne dele iste ciljne grupe kupaca. U tržne centre zalaze usputni šetači i turisti, ili se u njima kupuje veća količina hrane, a ne na meru, kao što je to običaj u tradicionalnim, komšijskim pet-šopovima.

No, kada se pravi računica za otvaranje pet-šopa, kao i kod većine preduzetničkih ideja, treba uzeti u obzir više različitih faktora.

„Teško da će time početi da se bavi neko ko nije iz ’struke’, ili nema predznanje o lokalnom tržištu. Najbolje je ako ima nekoga u vidu s kim će da se uortači, ko je upućen u sve brendove hrane, kao i o potražnji na željenom ’mikro-tržištu“, što je najvažnije. Primera radi, od opštine do opštine ima neverovatnih oscilacija u tražnji određenih robnih marki hrane, tako da nije svejedno ako sa istom ponudom otvorite radnju u Starom gradu ili na Banjici“, napominje naša sagovornica.

Prilikom investiranja takođe je potrebno obratiti pažnju na veličinu i lokaciju prostora, zbog visine kirije, ali i zbog robe koja mora negde da se uskladišti.

„Za otvaranje malenog pet-šopa do 20-30 kvadratnih metara potrebno je odvojiti minimum 7.000-8.000 evra, a da je u pitanju reativno dobra lokacija, najbolje negde blizu pijaca ili nadomak prometnih ulica. Može to da bude i u zavučenim lokalima, ali blizu čvorišta gde se svakoga dana kreće veći broj ljudi i u kraju u kojem ima puno ljubimaca. Da se razumemo, takav posao ima smisla za preživljavanje, a ne za nekakvo zgrtanje ekstra-profita – ukoliko želite da imate redovnu normalnu platu, i budete ’sam svoj gazda’“, objašnjava Vučićević, i dodaje da je za pokretanje veterinarskih apoteka ta računica je još malo veća, i iznosi od deset hiljada evra naviše, u prvim mesecima rada.

Pored toga, sve više pet-šopova se u poslednjih desetak godina preregistrovalo u veterinarske apoteke kako bi mogli da prodaju i medicinske preparate, za kojima uvek vlada tražnja i koji donose dodatnu zaradu. To, međutim, znači da su oni morali da angažuju i veterinare da budu nosioci potrebnih licenci. U praksi, nažalost, veliki broj ovih novostvorenih apoteka svojim veterinarima isplaćuje tek minimalne zarade.  

Što se pandemije tiče, ona nije značajno narušila potražnju, jer se pre svega prodaje prehrambena roba za ljubimce. U početku se osetio blagi zastoj u nabavci dok se veletrgovci nisu navikli, mada većina njih ionako drži određenu količinu robe u zalihama.

Sve važniji aspekt takozvane pet industrije podrazumeva i već pomenutu negu i kupovinu dodatne opreme i usluge, što u poslednje vreme obuhvata i pametne elektronske uređaje, firmiranu garderobu, salone za ulepšavanje i masažu…

„S obzirom da je u pitanju industrija koja u čitavom svetu raste u poslednjoj deceniji, svaki strani trend se, uz malo kašnjenje, odražava i na domaćem tržištu. Ti trendovi se menjaju preko noći, ali je trgovcima često najbitnije da ’budu prvi u selu’ kako bi ostvarili zaradu“, zaključuje Smiljana Vučićević, a kao slikovit primer navodi svojevremenu pojavu laka za kučeće nokte, za koga je mislila da ne postoje interesenti, ali se on rasprodao za samo nedelju dana.