Potrebne čvršće ekonomske politike ili slede finansijske turbulencije

Nagoveštaji rastuće inflacije u Evropi i SAD podstakle su priče, kako u zvaničnim, tako i u medijskim krugovima o tome kada bi dve glavne svetske centralne banke – Evropska centralna banka (ECB) i Federalne rezerve (FED) mogle da počnu da povlače vanredno visok nivo podrške koju su obezbedile finansijskim tržištima.

Da neće biti baš idealno kako god da postupe, jasno je svima koji se bave, čak i površno, makroekonomijom. S jedne strane, ukoliko dve glavne svetske centralne banke krenu čak i sa ograničenim povlačenjem postojeće podrške finansijskim tržištima i privredi, to bi moglo pokrenuti ozbiljne finansijske turbulencije. S druge strane, ako se sadašnja, kako je kritičari zovu „ultralabava“ monetarna politika nastavi, a pod uslovom na inflatorni pritisci jačaju, možda će biti prinuđeni da snažno zaustave postojeće mere podrške, stvarajući još veće probleme.

Za sada, zvaničan stav ECB i FED je da je „nedavno započet rast inflacije samo privremen i da treba zadržati sadašnji nivo podrške“. Ali, ipak svuda provejava zabrinutost da bi postojeći rast inflacije mogao biti i početak dugoročnijeg trenda.

Za ovu, goruće važnu svetsku ekonomsku temu, ove nedelje je, može se reći, ključan jedan članak koji se pre par dana pojavio u Financial Times-u, a koji je naslovljen sa „Nova ekonomska era: vraća li se inflacija zauvek“. Članak započinje podsećanjem na decembar davne 1964. godine kada je Odbor za monetarnu politiku FED-a zaključio da „američka ekonomija može da se nosi sa rastućim nivoima potrošnje, bez ikakavog snažnog pritiska na rast cena“.

Izjava sama po sebi ne bi bila toliko važna da nije, kako se podseća u pomenutom članku FT, data na početku 17-godišnjeg perioda, u kom je inflacija u određenim sekvencama premašivala godišnju stopu od deset odsto. Sve se završilo programom deflatorne politike koja je pokrenuta u vreme kada je FED vodio Pol Volker (Paul Volcker), a koja je proizvela, ranih osamdesetih godina prošlog veka, dve najdublje recesije u posleratnom periodu.

Bivši ministar finansija SAD, Lorens Samers (Lawrence Summers, radio u američkoj administraciji u vreme Klintona i Obame) jedan je od onih koji je upozorio da bi politika potrošnje Bajdenove (Joe Biden) administracije, zajedno sa FED-ovim monetarnim postavkama – kamatnim stopama na istorijski najnižim nivoima i kupovinom imovine veće od 1,4 milijarde dolara godišnje, mogle da zabeleže povratak inflacije u nivoima koji su poslednji put viđeni davnih sedamdesetih.

Izglede za endemsku inflaciju uvećavaju podaci koje je prošlog meseca objavilo Odeljenje za trgovinu SAD.

Pozivanje na prolaznost

U najvećem skoku od devedesetih godina, pokazalo se da je osnovni indeks lične potrošnje (PCE). koji uklanja uticaj nestabilnih troškova hrane i energije, zabeležio rast od 3,1 odsto u poređenju sa godinom pre. Porast u martu ove godine bio je 1,9 odsto. Ako se uračunaju troškovi hrane i energije, rast bi iznosio 3,6 odsto.

Zvaničnici FED-a uporni su u tvrdnjama da su povećanja cena prolazna, da su rezultat uskog grla u lancu snabdevanja i drugih privremenih faktora, kao i da će inflacija početi da pada kasnije tokom godine. FED je ostao pri stavu da ne treba da pooštrava svoju monetarnu politiku, sve dok inflacija ne bude konstantno iznad dva odsto, jer tržište rada, a i ekonomija šire, pokazuju „značajno poboljšanje“.

Ali, sve je veća zabrinutost da bi ova politika mogla dovesti do stvaranja sivih tržišta, ako bi FED bio primoran da se usmeri na zaustavljanje rasta cena. Ova je bila tema još jednog zanimljivog članka koji je, takođe ove nedelje objavljen u listu Wall Street Journal.

U njemu se podseća da je u poslednje tri decenije postojao jedan jasan krug aktivnosti. Svaki put kada su finansijska tržišta doživljavala velike probleme i krize, FED je mogao da interveniše uz pojačanu podršku, u uslovima niskih i opadajućih stopa inflacije. Nakon krize iz 2008. godine, FED je izvršio velike kupovine imovine, u okviru svog programa kvantitativnog popuštanja i snizio kamatne stope na istorijski najniže vrednosti. Obrazloženje ovog programa bilo je da će niže kamatne stope gurnuti investitore u rizičniju imovinu i dovesti do porasta ekonomskog rasta.

Ništa od toga se, međutim, podseća WSJ, nije dogodilo. Umesto toga, investitori su uzeli suštinski besplatan novac koji im je bio na raspolaganju kako bi osmislili sve složenije operacije na finansijskim tržištima, a sa ciljem ostvarenja što višeg profita.

Zato je, kada je pandemija korona virusa pogodila planetu marta 2020. godine, finansijska kuća od karata, izgrađena tokom prethodne decenije, tvrdi se u članku WSJ, bila na tački propasti. Američko tržište hartija od vrednosti vredno 21 milijardu dolara potpuno je stalo. FED je zato bio primoran da uskoči, kao zaštita za čitav sistem, udvostručivši svoj fond finansijske imovine sa četiri na osam milijardi dolara, za manje od godinu dana.

Ako stvarno krene inflacija, teško će se zaustaviti

Sada postoje upozorenja da će zapravo prethodni „osvežavajući“ krug postati začaran. U članku WSJ citiraju se primedbe Kristofera Kola (Christopher Cole), glavnog direktora za investicije Artemis Capital Management-a, koji ukazuje na implikacije FED-ovih garancija da neće pooštriti monetarnu politiku, sve dok inflacija značajnije ne poraste.

Prema Kolu, to znači da će FED ograničiti davanja tek kada veća inflacija stvori probleme na finansijskim tržištima, a to će, dodaje on, potaknuti nestabilnost, pogoršavajući situaciju.

„Ovde je problem u tome što ako krene inflacija – stvarna inflacija, to sprečava FED-ovu monetarnu sposobnost da pomogne“, naglašava Kol.

Da u FED svi ne misle da i dalje treba ignorisati inflaciju pokazuje rasprava sa sastanka u vodećim telima ove institucije od 27. i 28. aprila, a čiji su zapisnici osvanuli u javnosti. U njima se navodi da je jedan deo učesnika tih sastanaka smatrao „primerenim da se u nekom trenutku na predstojećim sastancima započnu rasprave o planu prilagođavanja tempa kupovine imovine“:

Kako je od ovih sastanaka inflacija dodatno porasla, a došlo je i do određenih negativnih rezultata na tržištu rada, ovo pitanje će, gotovo sigurno, biti jedno od onih koji će se naći na dnevnom redu sednice Saveza za otvoreno tržište (FOMC), a koje donosi politike. Sednica je zakazana za 15. i 16. jun ove godine.

U ovonedeljnom razgovoru za Financial Times, predsednik FED u Sent Luisu, Džejms Bulard (James Bullard), rekao je da postoje dokazi da je došlo do pooštravanja na tržištu rada, jer podaci pokazuju da je zaposlenost i dalje osam miliona ispod nivoa pre pandemije.

„Kada se bude smatralo da je pandemija dovoljno pod kontrolom, može se započeti i razgovor o promeni parametara monetarne politike. Čini se da se približavamo tom trenutku“, naglasio je Bulard.

I ako ne u tolikoj meri, ista pitanja se ipak postavljaju i u Evropi.

Inflacija u evrozoni porasla je u maju na dva odsto, odnosno prvi put je dostigla taj nivo za više od dve godine. Upravni savet ECB sastaće se 10. juna i moraće da odluči da li će da nastavi na isti način ili će da promeni pristup kupovini imovine vredne više od 80 milijardi evra mesečno.

Zvaničan stav Evropske centralne banke, koji je iznela njena predsednica Kristin Lagard (Christine Lagarde), je da su povećanja cena privremena.

Rast cena – dugoročno pitanje?

Ona je, pre par dana, na pitanje da li će ECB usporiti kupovinu obveznica rekla da je „prerano i zapravo potpuno nepotrebno raspravljati o dugoročnim pitanjima“.

„Više puta sam rekla da kreatori politika predstavljaju most za prelazak kroz pandemiju, sve do oporavka. Kako bi smo zaista ispunili svoj mandat, tako ćemo i uraditi“, naglasila je Lagard.

Predsednica ECB je, inače, pod stalnim pritiskom tzv. „sokolova“ u severnoevropskim ekonomijama, koji se već nekoliko nedelja zalažu za promenu uslova za kupovinu obveznica, a na osnovu toga što postoje poboljšani izgledi za ekonomski rast i pokretanje inflacije sa skoro nultih pozicija.

Međutim, ECB tu ima problem što bi svaka promena u načinu kupovine obveznica i posledično rast kamatnih stopa imali snažan uticaj na visokozadužene članice evrozone, poput Italije ili Španije.

Prof. dr Ljubomir Madžar za portal Biznis.rs kaže da svakako ne treba suviše površno shvatati sve ono što se dešava sa rastom cena u SAD i Evropi, ali da veruje da je, ipak, reč samo o privremenoj pojavi.

„Pandemija je poremetila mnoge odnose u ekonomiji. U pitanju je jedan neverovatan netipičan udar koji je doveo do smanjenja proizvodnje tokom prošle godine, a posledično i do određenog pomeranja cena. Smatram da je važno ozbiljno shvatiti sve upozoravajuće glasove koji ukazuju da može doći do nekontrolisanog rasta inflacije, ali verujem da neće doći do nekih krupnijih pomeranja koja bi mogla ozbiljnije da poremete monetarne pokazatelje“, zaključuje prof. Madžar.

S druge strane, prof. dr Nebojša Savić, sa beogradskog FEFA fakulteta kaže da je jasno da u svetu postoje različiti pogledi na mogućnost većeg rasta inflacije, ali da je, za sada, jasno da ekonomske politike još uvek moraju podržavati privredu širom sveta, jer bez toga nije moguće izaći iz ove krize.

„Kada je u pitanju rast cena u Srbiji, ono što je karakteristično je da smo u četvrtom kvartalu 2019. godine imali proizvodni jaz koji je bio praktično nula, odnosno plus 0,2 odsto, da smo u drugom kvartalu 2020. godine imali proizvodni jaz od minus 7,4 odsto, a da je on danas minus 1,8 odsto. Pogled na proizvodni jaz nam je bitan, jer on pokazuje da li ima pregrevanja tražnje u privredi ili ne. Iz navedenog se jasno vidi da u srpskoj privredi ne postoji trenutno pregrevanje tražnje, pa time ni rizik od toga da će inflacija krenuti na gore. Naravno, postoji mogućnost za određeni rast cena, ali će inflacija u Srbiji u narednom periodu svakako ostati ispod ciljanog nivoa“, zaključuje prof. Savić.