Povratak starim domaćim sortama povrća može biti dugoročno isplativ

Eksplozija broja stanovnika na planeti, posebno u zemljama u razvoju od kraja Drugog svetskog rata do danas, kao i bespoštedna trka za profitom po svaku cenu velikih pojoprivrednih proizvođača, u relativno kratkom roku istisnuli su u potpunosti voće i povrće starih lokalnih sorti nauštrb višestruko isplativijih hibrida.

No, početak novog milenijuma doneo je izvesne promene na tom planu. U svetu je trend da se mlađe generacije u velikoj meri okreću zdravoj ishrani, ali se i po našim pijacama sve češće  može čuti žal za prošlim vremenima, kada je voće i povrće „imalo mnogo lepši miris i ukus“.

„Tokom poslednjih decenija dvadesetog veka akcenat u stvaranju novih sorti je bio na prinosu, što je imalo svoju ekonomsku opravdanost. Međutim, zanemarivao se kvalitet, odnosno mnoge povrtarske vrste gubile su ’ukus’ i ’miris’. Ovim gubitkom smanjivala se nutritivna vrednost – sadržaj makro i mikroelemenata, vitamina, proteina, pigmenata, antioksidanasa, vlakana i niza drugih fitonutritijenata“, kaže u razgovoru za Biznis.rs dr Janko Červenski iz novosadskog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, i naglašava da su domaće sorte bolje adaptirane na agroklimatske uslove naše zemlje, gde su i nastale.

Kako kažu u Institutu, zbog povećanja urbane populacije danas je u modernoj poljoprivredi zastupljeno gajenje jedne prinosnije sorte-hibrida na većim površinama, što ne ide u prilog starim vrstama. Često i baštovani sami ostavljaju seme, ne poštujući principe semenske proizvodnje, što za posledicu ima nestajanje starih sorti.

U kolekcijama Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, pored sorti koje su u njemu stvorene, čuvaju se i stare sorte brojnih povrtarskih biljnih vrsta sa ovih prostora. Može se reći da je očuvanjem genetskih resursa i kolekcija domaćeg sortimenta sačuvano blago naše države. Domaće sorte kupusa, paradajza, paprike, lukova, pasulja, boranija, dinja, itd. su i dalje zastupljene u proizvodnji i ispunjavaju kvalitativnu stranu njihove upotrebne vrednosti u načinima korišćenja u našoj ishrani, a takođe su pogodne i za gajenje po principima organske proizvodnje.

Ulaganje u stare sorte dugoročno može biti veoma isplativo s obzirom na sve veću potražnju. „Prinos i kvalitet su obično u negativnoj korelaciji. Konkretno, kod povrća ukoliko je veći prinos obično ono ima veći sadržaj vode u biljnim organima. Stoga materije koje daju miris i ukus budu ’razblažene’ u takvim plodovima. Takvo povrće u žargonu zovemo ’plastično’. Poslednjih nekoliko godina u svetu se beleži povećanje zahteva za povrtarskim biljnim vrstama koje imaju karakterističan ukus i miris, koje poseduju visok procenat vitamina, minerala, pa čak i lekovitih supstanci“, objašnjava naš sagovornik, i dodaje da i u našoj zemlji trenutno postoji trend vraćanja starim sortama.

Menjamo prinos za kvalitet

S jedne strane stoje zdravlje, i što da ne, gurmanski užitak, ali s druge se postavlja pitanje ekonomske isplativosti. Svedoci smo da je upravo pokret proizvođača organske hrane doneo drugačije trendove i u tom segmentu, te podigao cenu, što opravdano, a što „marketinškim principima“, voću i povrću koje po definiciji nema velike prinose.

Prema rečima dr Daria Danojevića iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, potrebno je više ulagati u domaću proizvodnju, kao što je slučaj svuda u svetu, pogotovu zato što inostrane kompanije vrše distribuciju semena hibridnog povrća u našoj zemlji, što je finansijski opravdano i ne može se zaustaviti.

Novosadski Institut u svom radu posebnu pažnju posvećuje očuvanju genetskih resursa velikog broja sorti u okviru svojih biljnih kolekcija. „Ne treba zanemariti ni činjenicu da su nutricionistički zahtevi u smislu kvaliteta visoki, a stare sorte upravo to i pružaju. Povratak starim sortama, odnosno kvalitetu, je moguć uz reklamu, seriju predavanja, pisanja i objavljivanja brošura, kataloga, gde bi se proizvođači i potrošači informisali o sastavu i nutritivnoj vrednosti, jer obilje vitamina, minerala i brojnih lekovitih supstanci predstavljaju potrebu i imperativ u savremenom načinu života“, poručuje Danojević.

Značajni finansijski efekti uz primenu pravih agrotehničkih mera

Imajući u vidu da potražnja za starim semenima raste, brojni mali, ali i veliki uzgajivači sve više kupuju ovakve vrste sorti. Međutim, nisu i sva prodajna mesta koja ih imaju u ponudi jednako proverena.

U Institutu za ratarstvo i povrtarstvo kažu da su semena starih sorti u ponudi preko brojnih internet stranica mnoge od njih nemaju pravo za distribuciju i prodaju semena od vlasnika i stvaraoca sorti.

„Trenutno se u asortimanu i prodaji našeg Instituta kao rezultat oplemenjivanja može nabaviti seme brojnih sorti više od 20 biljnih vrsta povrća. Reč je o sortama pogodnim za proizvodnju kako na otvorenom, tako i u zaštićenom prostoru, za svežu potrošnju, industrijsku preradu, konvencionalnu i organsku proizvodnju. Uz pravilnu i pravovremenu primenu svih agrotehničkih mera moguće je ostvariti značajne finansijske efekte“, napominje dr Maja Ignjatov, rukovodilac Departmana za povrtarske i alternativne biljne vrste u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo.

Stare sorte mogu u određenoj meri da se očuvaju u domaćinstvima, ali svakako samo uz primenu svih mera i principa semenske proizvodnje, što je pre svega zadatak Instituta i države.

„Ukoliko se u prvi plan stavlja samo zarada proizvođača i trgovinskih lanaca to vremenom može da dovede do nestanka brojnih sorti. Primat i balans mora da postoji u strategiji i politici svake države, te je stoga neophodno institutima u našoj zemlji pružiti podršku kroz naučne i stručne projekte. Iz tog razloga funkcionalna banka biljnih gena na nivou države je cilj kojim svi mi treba da težimo“, zaključuje naša sagovornica.