Propali pregovori UN o globalnom sporazumu protiv zagađenja plastikom

Nakon tri godine i šest rundi pregovora, razgovori o globalnom sporazumu za okončanje zagađenja plastikom zapali su u ćorsokak. Podela između koalicije sa ambicioznim planovima i grupe proizvođača nafte blokira napredak, dok zemlje traže kompromis. Finansiranje ostaje neizvesno, a neuspeh preti dugoročnim posledicama po životnu sredinu i zdravlje.

Oko 40 miliona američkih dolara potrošeno je na pregovore o sporazumu tokom poslednje tri godine. Sada, nakon što je poslednja sesija u Ženevi propala, nije jasno kada i gde će biti održana sledeća runda pregovora.

Delegati su napustili sastanak Ujedinjenih nacija u Ženevi, Švajcarska, bez postignutog dogovora, nakon dve nedelje teških pregovora o tome kako se suočiti sa pretnjom koju zagađenje plastikom predstavlja po ljudsko zdravlje, divlje životinje i ekosisteme, piše Energija Balkana.

Doprinosi Međuvladinom pregovaračkom komitetu (INC) za izradu pravno obavezujućeg instrumenta o plastičnom zagađenju, uključujući i morsku sredinu, dostigli su skoro 40 miliona američkih dolara otkako je prva sesija održana u Punta del Esteu, Urugvaj, 2022. godine.

Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) prikuplja sredstva od zemalja učesnica kako bi finansirao sesije o sporazumu, koje obuhvataju troškove delegacija, logistiku i pomoćno osoblje.

Arpita Bhagat, službenica za politiku plastike za azijsko-pacifički region u nevladinoj organizaciji Global Alliance for Incinerator Alternatives, koja je posmatrala pregovore na licu mesta, ukazala je na mogućnost da predsedavajući pregovaračkog komiteta organizuje manja okupljanja među zemljama učesnicama. Međutim, naglasila je da civilno društvo strahuje da bi moglo biti isključeno sa takvih sastanaka, da bi se kao razlog za nepozivanje posmatrača mogao navesti nedostatak resursa.

Potrebna promena procesa kako pregovori ne bi ponovo zastali

Čak i ako neka zemlja preuzme da bude domaćin, pregovori će ponovo zastati ukoliko se proces ne promeni, upozorila je Kristina Dikson, rukovodilac kampanje za okeane u londonskoj nevladinoj organizaciji Environmental Investigation Agency (EIA).

“Svi su bili potpuno iscrpljeni nakon konferencije i postoji volja za još jednom sesijom, samo ako se pokaže da će dinamika i pristup biti drugačiji“, rekla je Dikson.

Ona je istakla da je poslednja runda pregovora razotkrila „duboke geopolitičke podele i zabrinjavajući otpor suočavanju sa pravim uzročnicima zagađenja plastikom.“

Delegati su se mučili da ublaže sukob između koalicije sa ambicioznim planovima, koju čine zemlje koje su zagovarale sporazum kojim bi se ograničila količina proizvedene plastike i postavile granice za određene toksične hemikalije, i manjeg bloka poznatog kao „grupa istomišljenika“. Njih čine zemlje proizvođači nafte, uključujući Saudijsku Arabiju, Iran, Egipat i Kuvajt, koje su želele da fokus sporazuma ostane na prikupljanju plastičnog otpada i boljem recikliranju.

“Bolje je ne imati nikakav dogovor nego imati slab sporazum koji nas zaključava u dalje nečinjenje. Ali bez hitne korekcije kursa, napori da se obezbedi sporazum o plastici rizikuju da postanu štit za zagađivače, a ne rešenje za krizu plastike“, rekla je Dikson.

Zemlje sa ambicioznim planovima su najveći finansijeri

Zemlje koje se zalažu za obavezna, globalna ograničenja proizvodnje plastike bile su najveći finansijeri pregovora o sporazumu od 2022. godine, prema podacima UNEP-a. Norveška, koja je kopredsedavajuća koalicije sa ambicioznim planovima, dala je najveći deo finansiranja – više od seda miliona američkih dolara, a zatim Nemačka.

Sjedinjene Američke Države, treći najveći finansijer, ranije su podržavale ograničenja proizvodnje plastike, ali su se preusmerile ka usklađivanju sa „grupom istomišljenika“, na osnovu direktive predsednika Donalda Trampa.

Iako koalicija zemalja sa ambicioznim planovima čini većinu, one su „taoci“ veta u donošenju odluka konsenzusom, što omogućava „grupi istomišljenika“ da spreči napredak, rekla je Dikson iz EIA.

“Dok su ambiciozne zemlje dosledno branile svoje stavove i odbijale mogućnost slabog sporazuma, neuspeh da se postigne dogovor predstavlja udarac za multilateralizam, sa pogubnim dugoročnim posledicama po našu životnu sredinu, zdravlje i buduće generacije,“ rekla je ona.

Visokoambiciozne i „srednje opredeljene zemlje“ traže zajednički jezik

Kina kao najveći proizvođač plastike na svetu, i Indonezija, jedan od najvećih zagađivača plastikom, pojačavaju napore za ambiciozniji tekst sporazuma. „Srednje opredeljene zemlje“ poput njih i članice koalicije zemalja sa ambicioznim planovima možda pronalaze zajednički jezik, rekla je Dikson.

Pod terminom „srednje opredeljene zemlje“ misli se na one koje se nisu zvanično svrstale ni u jedan blok.

Ona je istakla kako je Indonezija podnela predlog o smanjenju proizvodnje, što ukazuje na „potencijalno ublažavanje stava“ prema merama usmerenim na ograničavanje prerade sirovina na bazi fosilnih goriva.

Iako zemlje jugoistočne azije imaju ambiciozne nacionalne ciljeve za smanjenje plastike u morima i unapređenje upravljanja otpadom, zvanična nacionalna pozicija je više usmerena na mere „nizvodno“, poput prikupljanja otpada i reciklaže, nego na pravne obaveze smanjenja globalne proizvodnje plastike na samom izvoru.

Završna izjava Kine na plenarnoj sednici takođe je nagovestila „konstruktivniji i otvoreniji ton o ključnim pitanjima poput debate o životnom ciklusu plastike,“ dodala je.

U saopštenju, Greenpeace Kina je naveo da se zagađenje plastikom mora rešavati „kroz ceo lanac – od proizvodnje do upravljanja otpadom.“

Dvogodišnji zastoji u pregovorima

Međutim, ovaj pozitivan ton još uvek nije pretočen u pregovaračku poziciju, koja bi mogla da pomogne da se razbije dvogodišnji zastoj u pregovorima i otvori nova stranica globalnog upravljanja usmerenog na okončanje zagađenja plastikom, navodi se u saopštenju.

“Ključno će biti da se u narednom periodu fokusira na pronalaženje puta sa zemljama koje iskreno učestvuju u pregovorima. To će značiti određen nivo kompromisa, ali ne i potpuno odustajanje od ambicije,“ rekla je Dikson i dodala da činjenica da je grupa istomišljenika odbila drugi predsedavajući tekst, koji je i dalje bio sporazum sa vrlo niskim ambicijama, dokazuje da oni jednostavno ne žele ništa.

Na kraju sesija, zemlje su razgovarale o promeni procesa donošenja odluka sa strogog konsenzusa na mogućnost odlučivanja glasanjem. Trenutno, sporazum zahteva konsenzus za suštinske odluke, dok se glasanje dvotrećinskom većinom primenjuje samo kao poslednja opcija kada su iscrpljeni svi pokušaji postizanja konsenzusa. Međutim, proces zasnovan na konsenzusu doveo je do zastoja i sporog napretka, pri čemu je manjina zemalja blokirala dogovore.