Robne rezerve na udaru različitih malverzacija

U poslednjih desetak godina nesavesni skladištari oštetili su državu za više desetina miliona evra, jer su robu iz Robnih rezervi koja im je bila poverena na čuvanje – otuđili. Zbog toga u resornom ministarstvu u narednom periodu planiraju da reorganizuju Robne rezerve i povećaju skladišne kapacitete koji će biti u vlasništvu države. Za sada država ima samo jedan silos za pšenicu i kukuruz i pet skladišta za ostale prehrambene proizvode.

Vanredna kontrola zaliha robnih rezervi pre devet godina razotkrila je veliku zloupotrebu skladištara koji su čuvali državnu pšenicu i kukuruz. Robu je tada proneverilo 18 privatnih kompanija kojima je za tu uslugu mesečno iz budžeta plaćano po više hiljada evra, piše RTS.

Inspekcija je našla manjak od 30.000 tona kukuruza i 50.000 tona pšenice, vrednosti 20 miliona evra. Ustanovljeno je da u silosima postoje dupla dna.

„To je bilo kod većine skladištara koji nisu imali robu na stanju. Imali smo slučaj da je jedan sklonio merdevine sa ćelija. Imali smo situaciju da je skladištar zavario poklopce na ćelijama, to je rešeno i tu smo našli duplo dno u ćelijama, robe je bilo na stanju“, navodi Dragan Gajić iz Tržišne inspekcije.

Protiv odgovornih su tada podnete prijave, a godinu kasnije sedmoro skladištara izmirilo je obaveze prema državi i vratilo robu, što je bila trećina količina koje su nedostajale.

Devet godina kasnije, istorija se ponovila. Pre mesec dana u nekoliko akcija uhapšeni su skladištari koji su prodali državne žitarice. I to u periodu kada je na svetskom tržištu nestašica, a cena pšenice i kukuruza nikada veća.

Robne rezerve ustanovljene su u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata sa ciljem da štite i proizvođače i tržište. Njihov zadatak je da ublaže cenovne udare i udare u snabdevanju. Do pre dve decenije, malverzacija sa državnim zalihama nije bilo, kažu stručnjaci.

„Robne rezerve su čuvane u državnim skladištima i velikim kompanijama koje su bile društvene firme. Nikada se nije desio sličan marifetluk, kao što se dešavalo nekoliko puta od 2000. godine. To samo govori u prilog činjenici da sistem nije pod dobrom ili čestom kontrolom i da su neoliberalni kapitalizam ili uopšte liberalizacija tržišta kod nas nekada nakaradno shvaćeni, pa da svako može da radi šta hoće“, objašnjava agroekonomista Milan Prostran.

Da sadašnji sistem ima manjkavosti, tvrde i u resornom ministarstvu zbog čega planiraju da povećaju skladišne kapacitete u vlasništvu države. Za sada su u opciji tri modela za čuvanje zaliha. Jedan podrazumeva dalju saradnju sa skladištarima koji su do sada pošteno radili, a takvih je, kažu, većina. Drugi da se skladišta koja postoje prebace u vlasništvo robnih rezervi.

„Oni su bili na neki drugi način u državnom vlasništvu, samo da im promenimo namenu i prilagodimo skladištenju robnih rezervi. Treća vrsta su određeni modeli, koji postoje u pojedinim zemljama, javno-privatnog partnerstva gde bi određeni privatnici izgradili silose, određeni broj godina za to dobijali zakupninu i nakon određenog broja godina bi ti silosi prešli u vlasništvo Robnih rezervi, to jest države Srbije“, kaže državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Uroš Kandić.

Silos u Novom Pazaru kapaciteta 18.000 tona jedini je u vlasništvu države u kojem se čuvaju pšenica i kukuruz iz robnih rezervi, dok se za skladištenje ostalih količina žitarica privatnicima plaća zakupnina – 105 dinara po toni pšenice i 95 dinara po toni kukuruza mesečno. U ovom trenutku država ima potpisane ugovore sa oko 70 skladištara.