Siva ekonomija ruši ceo sistem, pa i muzički

Korona kriza je jasno pokazala kakvo je stanje u svim ekonomskim sektorima u Srbiji, pa i u onom u kome rade umetnici. Problema je puno i kod muzičara, posebno po pitanju statusa i očuvanja domaće muzike. Oni će u narednom periodu biti rešavani i uz pomoć nove grupacije muzičara „Muzički izvođači i muzički autori“ (MIMA) koja je nedavno počela sa radom u okviru Udruženja za kreativnu industriju Privredne komore Srbije (PKS).

Za predsednicu MIMA izabrana je pevačica i kantautorka Ana Stanić. To i ne treba da bude iznenađenje, jer je poznata pevačica završila produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član je saveta autora u Sokoju, ima status pri Udruženju kompozitora Srbije, i potiče iz porodice intelektualaca (otac prof. dr grudne hirurgije, majka profesor sociologije).

U intervjuu za naš portal Stanić kaže da je Privredna komora Srbije za nju simbol ujedinjenosti profesije oko zajedničkog cilja, primer artikulisane borbe za dobrobit svih članova kroz institucije, planski i znalački. 

Ana Stanić: Pandemija i zabrana rada od godinu dana izbacili su na površinu sve nagomilane probleme i pokazali koliko je krhka i razjedinjena profesija muzičara u Srbiji i kako izgleda kada te ignorišu, a zabranili su ti da radiš. Pokazala je da nema ljubavi i saosećanja za branšu koju, ne računajući mali procenat koji živi luksuzno i eksponiran je, u suštini ne čine bogati ljudi. Egzistencija mnogih bila je ugrožena, udruženja su se obraćala institucijama, neki su protestovali ispred Skupštine Srbije, neki se oglašavali u medijima i dobijali šamare osude. U meni se tad iz revolta prema tome šta se dešava mojoj branši, rodila ideja o pokretanju inicijative za pomoć muzičarima. Pozvala sam svoje kolege Željka Vasića, Milana Đurđevića (Neverne bebe), Nikolu Čuturila, Ivana Ilića (predsednika Udruženja džeza, zabavne i rok muzike), Zvonimira Đukića (Van Gogh)… Većina njih se i ranije bavila raznim inicijativama za pomoć muzičarima, i znala sam da zajedno možemo da pokrenemo nešto značajno. Vremenom se iskristalisala ideja o PKS. Marko Čadež je odmah imao sluha za naše probleme i želju da pomogne, tako da smo tri meseca kasnije, imali zvanični pristanak PKS sa jedne, i tri najznačajnija reprezentativna udruženja muzičara sa druge strane, da formiramo grupaciju“.

Na čelu ste svih muzičara, kako ste izabrani?

Ana Stanić: U PKS već postoji Udruženje za kreativnu industriju u okviru kojeg su filmska, diskografska, grupacija emitera, društava koje štite intelektualnu svojinu…. Sada smo tu i mi, grupacija muzičara – MIMA (muzički izvođači i muzički autori). U komori se grupacije formiraju putem strukovnih udruženja, tako da smo uz već pomenuta dva najveća udruženja muzičara (Savez estradnih umetnika – Semus, sa predsednikom Dragišom Golubovićem i Udruženje muzičara džeza, rok i zabavne muzike), dobili pristanak i Udruženja kompozitora Srbije, sa predsednikom Radetom Radivojevićem, da pristupi grupaciji. Svako udruženje delegira po tri svoja predstavnika, tako da nas devetoro čini savet koji se sastaje sa predstavnicima komore i daje predloge za unapređenje našeg poslovanja i statusa. Imali smo pre formativne sednice ideju da nas predvodi jedno zvučno ime svetskog renomea, ja sam radila na tome neko vreme, ali nažalost bez potvrdnog odgovora. Na kraju smo znali da će to biti bilo ko od nas, jer smo se sastajali i “gurali” ovu priču.

Glasanje je bilo javno i desilo se veoma brzo i spontano. Trebalo je na formativnoj sednici nekoga predložiti, jedan od kolega je predložio mene, ostali su se jednoglasno složili. Verujem da je moj izbor, osim toga što sam od početka koordinisala i vodila komunikaciju između nas i komore i uložila veliku energiju u celu ideju, takođe bio i džentlmenski, budući da sam jedina žena. Ono što je važno, to je da svi radimo zajedno i u međusobnom dogovoru, ova funkcija nije plaćena, svi smo tu dobrovoljno u želji da poboljšamo sve što možemo, jer muzika, kao deo kulturnog nasleđa i kulturnog identiteta jednog društva ne sme biti u poziciji u kojoj se naša zatekla.

Koji su vaši konkretni ciljevi ulaskom u PKS? Kakvu saradnju očekujete sa institucijama i kako je zamišljena aktivnost vaše grupe?

Ana Stanić: Članovi grupacije muzičara u komori obuhvataju najširi opseg muzičke profesije, od klasike, do narodne muzike, od malog kafanskog svirača do kompozitora najsloženijih dela. Zajedno ćemo krenuti od najprečih problema, a to je pitanje statusa muzičara pred državom, kao i zaštita domaćeg autorstva i čuvanje nacionalnog muzičkog identiteta. Nalazićemo se redovno, pisati inicijative uz podršku stručne službe komore i sekretarke za kreativnu industriju Vide Samardžić i targetirati ona ministarstva koja nam u određenim ciljevima mogu pomoći. Ja sam sklona idealističkom razmišljanju, ali mislim da je ovoga puta ono podržano realnošću, jer prvi put su najveća i najrazličitija muzička udruženja na jednom mestu, okupljena oko istog cilja i podržana ozbiljnom logistikom.

Da li nekome odgovara da godinama unazad muzika bude deo „sive ekonomije“?  

Ana Stanić: To ne može da odgovara nikome, jer ruši ceo sistem, ali jednostavno nije bilo osobe ili grupe ljudi u resornim ministarstvima, koji bi se time ozbiljno bavili, sa toliko prečih problema, i uz muzičare koji su mahom nezainteresovani. I sama sam bila jedna od tih, dok mi se tokom pandemije i sagledavanja odnosa koji javnost i država imaju prema muzičarima, nije rodila odluka da dignem glas protiv očigledne nepravde, u ime svih onih koji su u realnoj muci, a nema ko da ih čuje i razume, da odbranim čast svoje profesije i podsetim svakoga da njoj pripada poštovanje, a ne potcenjivanje i stigmatizacija.

Višak vremena i revolt rodili su i neke dobre stvari, kao što je buđenje energije da se promeni nešto što godinama unazad ne valja. Pripremamo izveštaje o gubicima koje mi kao država imamo zbog neuređenog poslovanja u muzičkom biznisu, kao i zbog forsiranja strane muzike u medijima i sigurna sam da će ono što će izveštaji pokazati, odjeknuti tamo gde treba.

Gde je muzika u Srbiji danas? Koliko je Covid-19 izmenio život muzičara?

Ana Stanić: Sve se lagano vraća u normalu, mada ne zna se kako će biti od jeseni. Mnogi muzičari su tokom pandemije počeli da rade neki drugi posao da bi preživeli, neki su se oslonili na pomoć porodice, neki su dobili podršku od Sokoja, koji je tri puta dao jednokratnu pomoć, PI (prava interpretatora) je dao jednu pomoć za najugroženije članove, Ministarstvo kulture je dalo pet minimalaca slobodnim umetnicima. Snalazili su se kako je ko znao, a kako je kome bilo, ostaje samo njegova istina.

Autorska prava su dugi niz godina problem u muzičkoj industriji. Kojim mehanizmima može da se popravi situacija?

Ana Stanić: Prvo mora cela javnost da shvati da pesma ne nastaje u etru i samo čeka da bude puštena. Kao što se plati piće, hrana, pranje kola, zubar, frizer, karta za prevoz, knjiga, TV kanali, tako i muzika mora da se plati. Neko je tu pesmu napravio, pa angažovao muzičare i studio i platio da to snimi, i još dodatno da to plasira. To ne može da se koristi kako je kome volja i tako je u celom civilizovanom svetu. Postoji taj čuveni podatak da je Majkl Džekson (Michael Jackson) po savetu Pola Makartnija (Paul McCartney) 1985. godine kupio prava na većinu pesama Bitlsa za 47 miliona dolara i da ga je to učinilo solventnim u narednim godinama kada je manje zarađivao i imao razne pravne poteškoće.

Autorsko pravo je neotuđivo pravo čoveka, ali nažalost znam mnoge pametne ljude koji pokazuju ogromno neznanje kada su u pitanju, recimo, obaveze koje iz toga proističu. Dokle god se kolektivna naplata autorskih prava smatra za reketiranje, do tada mi nećemo biti moderno društvo.

Koliko će biti potrebno vremena da stvari dođu na svoje mesto, odnosno da muzička scena bude aktivnija i da se autorima i muzičarima kvalitetnih nota da više prostora na javnoj sceni?

Ana Stanić: Volela bih da u narednih par godina angažmanom u Komori doprinesemo prosperitetu čitave srpske muzičke scene, kao i uspostavljanju muzičke delatnosti kao relevantnog privrednog činioca, uz sav kulturološki značaj koji joj svakako pripada.