Slaba potražnja i ogromne zalihe uticale i na cenu ribe

Ribarstvo u Srbiji godinama unazad je u krizi. I dok se površine pod ribnjacima polako smanjuju, pandemija je ovom sektoru zadala novi udarac jer je potražnja za svežom ribom prepolovljena.

„Pandemija je smanjila promet za 40 odsto u odnosu na redovnu godinu. Sa druge strane, zbog slabe potražnje i zaliha koje postoje, smanjena je i cena, pa je veleprodajna cena šarana u ovoj godini bila oko 200 dinara, što je ispod proizvođačke cene ribe“, kaže za Biznis.rs predsednik Grupacije za ribarstvo Privredne komore Srbije i direktor ribnjaka „Kapetanski rit“ Krum Anastasov.

Kako navodi naš sagovornik, ribarstvo, posebno šaransko, u problemu je već sedam, osam godina. Površine pod ribnjacima polako se gase, dok je oko 35, 40 odsto značajnih površina već zaparloženo ili je u fazi da to više nisu ribnjaci.

„Srbija oko 75 odsto potrebe za ribom uveze. Uvezena riba uglavnom je smrznuta i konzervirana, vrlo su male količine žive ribe. Ona uglavnom ide u doradu, preradu ili se direktno plasira na tržište“, napominje on i dodaje da, kada je reč o potrošnji ribe, ona po stanovniku iznosi ispod šest kilograma na godišnjem nivou.

Izostala pomoć države

Ribnjaci u Srbiji dobijaju dve vrste podsticaja, za rekonstrukciju ribnjaka i proizvodnju i prodaju ribe. I dok se za prvu vrstu pomoći na godišnjem nivou izdvaja od 15 do 20 miliona dinara, kroz drugu vrstu podsticaja svi ribnjaci u Srbiji dobijaju 10 dinara po kilogramu.

„Ako uzmete u obzir da se u proteklih pet godina veleprodajna cena ribe u proseku kretala od 300 do 320 dinara, tih deset dinara nije ni PDV. To je jako malo, naročito kada se imaju u vidu zemlje u okruženju, njihovi proizvodi i podsticaji. Mi smo u problemu i on je sve veći“, navodi Anastasov.

Prema njegovim rečima, tokom pandemije korona virusa od države su dobili pomoć kao i sva ostala mala i srednja preduzeća – pravo na minimalne zarade, dok je sektorska pomoć izostala iako su se obraćali nadležnim instucijama.

„Pomoć koja bi nam najviše značila je otpis vodoprivrednih obaveza za 2020. godinu, koje po hektaru ribnjaka iznose oko 18.000, 19.000 dinara. Ribnjak ‘Kapetanski rit’ za svojih 1.000 hektara, otprilike na godišnjem nivou, treba da izdvoji oko 100.000 evra, što nije malo“, napominje direktor ovog ribnjaka i dodaje da su zemlje u okruženju ovaj problem rešile.

„Češka ne naplaćuje vodne doprinose, dok Hrvati imaju osam puta manji namet nego što imamo mi. Sa druge strane, oni dobijaju ogromna sredstva koja se kreću od 200 do 800 evra po hektaru“.

Višak ribe veliki problem

Drugi problem koji ribnjaci u Srbiji imaju je i višak ribe. Kako kaže Anastasov, u ovakvoj situaciji bili su i kada je zbog pandemije uvedeno vanredno stanje i kada je ostalo više od 1.800 tona ribe.

„Sada ponovo dolazimo u situaciju kada imamo oko 2.800 tona viška ribe koja nije prodata, a još uvek nemamo bilo kakav izlaz. Prodaja na pijacama nije povećana, a nema ni događaja poput slava i sahrana, a svi znamo da se riba u Srbiji najviše jede tokom takvih verskih obreda“.

Kako objašnjava naš sagovornik, sve prednosti koje srpsko ribarstvo ima kada je reč o razvoju i kvalitetu proizvedene ribe, sada pada u vodu.

„Takva je tržišna utakmica. Mađarska vlada, primera radi, prošle godine otkupila je sav višak ribe sa nekih tri i po miliona evra, dok je Bugarska od nacionalnih i EU fondova za šaransko ribarstvo dobila oko osam miliona evra. Mi nismo dobili ništa“, zaključuje Anastasov.