Srbija za kazne i penale platila milijardu evra u proteklih 10 godina

Zbog tužbe koju je Marko Mišković, odnosno njegova kompanija „Mera Investment“ sa Kipra, podnela protiv države Srbije, srpski poreski obveznici će morati da plate Miškovićima 30 miliona evra odštete.

Postupak pred Međunarodnim centrom za investicione sporove u Vašingtonu (ICSID) počeo je januara 2017. i jedan je od šest sporova koji se protiv države Srbije trenutno vode pred arbitražom u Vašingtonu, prenosi Beta pozivajući se na Danas.

Iz Vlade Srbije, kao ni iz Ministarstva finansija, još uvek nema odgovora da li će i koliko novca morati da plati država Srbija za odštetu Miškoviću.

Odluka suda u ovom procesu doneta je 10. marta prošle godine, ali se i dalje vodi kao aktivan spor jer je država pokrenula postupak poništenja. Vlasnik Delta holdinga Miroslav Mišković i njegov sin Marko Mišković, vlasnik kompanije „Mera invest“, uhapšeni su 2012. godine zbog optužbi za malverzacije sa putarskim preduzećima i utaje poreza. Mišković stariji je 2017. pravosnažno oslobođen za zloupotrebe u putarskim preduzećima, a pre mesec dana Apelacioni sud u Beogradu doneo je odluku da se oslobodi svih optužbi.

Vlasnik kompanije Delta u pritvoru je proveo osam meseci, a da bi se branio sa slobode morao je da položi jemstvo u iznosu od 12 miliona evra.

Marka Miškovića je Specijalni sud osudio zbog utaje poreza na tri i po godine zatvora i na novčanu kaznu od osam miliona dinara, uz obavezu da uplati utajeni porez. Zbog tog poreza, Mišković je tužio Srbiju pred Vašingtonskom arbitražom.

Ukoliko Srbija bude morala da plati taj novčani iznos, neće biti prvi put da to radi, ali ni poslednji, s obzirom na to da se vodi nekoliko postupaka u Vašingtonu. Specijalni savetnik u Fiskalnom savetu Marko Milanović rekao je da su rashodi za penale i kazne koje država mora da plati zbog izgubljenih sporova visoki i rastući i da je to trend već  deset i više godina.

„Ukupan iznos davanja za ove namene dostigao je milijardu evra u poslednjih deset godina, što je zaista značajan budžetski trošak. Poređenja radi, toliko je koštalo izvođenje čitavog južnog i istočnog kraka Koridora 10 ili višestruko veće od novca koji je izdvojen za četiri klinička centra“, rekao je Milanović.

Fiskalni savet je, kako je rekao, prepoznao taj budžetski rizik odavno i ukazivao na to, naročito od 2014. godine kada je pređen godišnji prag od 100 miliona evra.

„Od tada ovaj trošak raste i poslednjih godina dostiže oko 200 miliona evra. Koliko je to veliki rashod dobro ilustruje podatak da je reč o sumi koja je, na primer, u 2020. godini bila gotovo pet puta veća od realizacije budžeta Ministarstva zaštite životne sredine“, rekao je Milanović.

Dodao je da snažan rast obima ovih rashoda nije bio praćen većom informativnošću budžeta o tome kakva je krajnja namena tih sredstava.

„Nemamo prikaz svih sporova koji su plaćeni ili koji će tek biti plaćeni i ono što čudi jeste, ne samo što se taj prikaz ne daje u budžetu, već i to što se detaljna realizacija ne prikazuje ni u završnim računima koji podrazumevaju već izvršene isplate“, rekao je Milanović.

Fiskalni savet je radio analize i, kako je Milanović rekao, došao do potencijalnih uzroka tih rashoda, jedni su privatne tužbe, poput radnika koji tuže za neisplaćeno bolovanje, rad za praznike, putne troškove.

„Trenutno se pred Međunarodnom arbitražom vode tri ili četiri spora – neki su gotovi, ali postoje i oni koji nisu i koji će tek zahtevati odliv sredstava“, rekao je Milanović.

Istakao je da Fiskalni savet konstantno ukazuje na potrebu uvođenja centralizovane evidencije svih sudskih sporova, ne samo pred medjunarodnim, već i domaćim sudovima.

Trenutno, prema njegovim rečima, nema vidljivih rezultata po tom pitanju u budžetskim dokumentima, ali je Ministarstvo finansija krajem prošle godine razvilo metodologiju za praćenje fiskalnih rizika, što je pozitivan pomak i bilo bi dobro da počne da se što pre primenjuje.

Važno je, kako je rekao, da Ministarstvo finansija ima pristup centralizovanoj evidenciji i da ima uvid u budžet da bi se to dobro projektovalo i budžetiralo i da sve potencijalne obaveze proaktivno integriše u kratkoročni i srednjoročni fiskalni okvir. Tako bi se, kako je ocenio, dodatno trošenje sprečilo povećanjem transparentnosti, ali da je neizostavna potreba da se paralelno s tim poveća odgovornost nadležnih institucija prilikom preuzimanja obaveza.

Vrednost kazni koje država mora da plati za sporove koje gubi pred međunarodnom arbitražom su, kako kaže, različite, zavise od mnogo faktora, a poslednjih godina te kazne su se kretale izmedju deset miliona i 30 miliona evra.

Poslednjih godina Srbija je izgubila spor protiv litvanske kompanije Arvi i njenog američkog partnera Saniteksa, koji su zajedno sa srpskim Univerzal holdingom, kupili 2006. Azotaru iz Pančeva po ceni od 17,24 miliona evra, uz obavezu da investiraju još 30 miliona evra.

Tri godine kasnije ova privatizacija je raskinuta, a kao razlog za raskidanje privatizacije, koja se kasnije našla na spisku 24 sporne, Agencija za privatizaciju je navela da je kupac raspolagao imovinom suprotno odredbama ugovora. Litvansko-američki partneri su te godine tužili Srbiju u Vašingtonu, spor je završen šest godina kasnije, a bivši vlasnici Azotare dobili su nadoknadu od milion evra.

Tužbu protiv Srbije podneli su i vlasnici Grand kazina, grčka kompanija Klub hotel Lutreki, ali iako na sajtu ICSID nije poznato kako se ovaj spor, koji je započeo 2011. godine, završio, mediji u Srbiji su pisali da su se vlasnici kockarnice nagodili sa državom.

Završen je i slučaj belgijske kompanije vlasnika „Energo-zelene“ iz Inđije koja je 2014. tužila Srbiju zbog, kako su naveli, sistematskih propusta države Srbije da sprovede sopstvene propise u oblasti prerade životinjskog otpada što je ugrozilo održivost poslovanja njihove kompanije.

Ova kompanija je 2006. u Inđiji izgradila postrojenje u vrednosti 21,5 miliona evra, koje je 2010. prestalo da radi, a nadoknada koju su iz „Energo-zelene“ zatražili u Vašingtonu je u tom iznosu.