Biljka u koju se isplati ulagati

Prosečan prinos hmelja je oko dve tone po hektaru, a kilogram košta od četiri do 20 evra.

Na svega deset hektara ove sezone ubiraće se plod hmelja od polovine avgusta u Bačkom Petrovcu, gde se još samo ova kultura gaji, mada je svojevremeno na petrovačkim oranicama pod ovom biljkom bilo 200 hektara, a u Vojvodini je zauzimao čak 1.500 hektara i imao tradiciju dugu 250 godina.

Rastislav Struhar, jedan od uzgajivača iz Bačkog Petrovca, skreće pažnju na to da Pokrajina svake godine daje subvencije za uzgajanje hmelja, ali da nema zainteresovanih, iako kada se posadi koren na jesen, u narednih 15 godina zemljoradnici ga više ne sade, već samo seku koren nad zemljom i iznova pokreću proizvodnju, piše SEEbiz, a prenosi B92.

On objašnjava da je pre nekoliko godina dobio novčani podsticaj za podizanje stubova pošto je hmelj dugačak i širok, može da dostigne visinu od šest metara i bude širok isto toliko, pošto se omotava.

„Podsticaj mi je dobro došao, dobio sam tri miliona dinara i bio zainteresovan da se hmeljarstvo obnovi, razgovarao sam o tome sa predstavnicima Ministarstva poljoprivrede i Pokrajine, ali bezuspešno. Mada iz godine u godinu sve više malih privrednika se odlučuje za proizvodnju zanatskog piva i što ovde privređuju velike industrijske pivare“, napominje Struhar.

On hmelj ne prodaje ovde, već ga izvozi u Nemačku, Poljsku, Italiju, Hrvatsku, čiji uvoznici (trgovci, pivare i proizvođači čaja) nasuprot domaćim pivarama, prepoznaju kvalitet. Doduše, male količine, svega nekoliko stotina kilograma, proda se i zanatskim pivarama, ali to su beznačajne količine, jer oni pivo proizvode u malim količinama.

„Privatizacijom domaćih pivara naša država nije postavila uslov da novi vlasnici moraju da u proizvodnji otkupljuju hmelj sa domaćih njiva, kao što je to tražila u vlasničkoj transformaciji duvanske industrije. Zato su dolaskom stranih prerađivača poljoprivrednici pre dve, tri decenije izvadili koren i odustali od ove biljke, pošto nisu imali kupce, a radili su ga u okolnim selima oko Bačkog Petrovca, pa i šire, čak i u Sremu. Petrovac je bio centar hmeljarstva, gde je još sačuvano skladište i mahanizacija.

Prosečan prinos hmelja je oko dve tone po hektaru, a kilogram košta od četiri do 20 evra, u zavisnosti od toga da li se prodaje cvet – šišarica ili kao pelet, koji je skuplji, jer predstavlja viši stepen obrade.

„Prosečno se može zaraditi bruto oko 15.000 evra, ali treba znati da i troškovi proizvodnje nisu mali, posebno što u hmeljarstvu treba puno ručnog rada, pa je neizbežno angažovati sezonske radnike. Ti troškovi su svakom poljoprivredniku najveći izdatak, jer treba obezbediti keš“, priča ovaj proizvođač.

Za hmelj postoji sugurno inotržište, dobra cena i pomoć države. Nije berzanska roba, a kada se gleda zarada, uzima se desetogodišnji prosek.

„S druge strane, ono što verovatno sputava ratare da se okrenu hmelju su velika ulaganja, u startu proizvodnje treba čak 30.000 do 35.000 evra po hektaru. Međutim, posle tog ulaganja nema novih, već svake godine održavati novi koren i uz pomoć sezonske radne snage, agrotehnike i mnogo rada, stići do zarade“, navodi Struhar.