Cena vode mora biti pristupačna jer nije roba nego javno dobro

Infrastruktura za vodosnabdevanje u Srbiji je zapuštena, sistem se suočava sa ozbiljnim problemima zbog nedovoljnog ulaganja, a gubitak vode u mreži je ogroman. Za sanaciju samo najugroženijih područja potrebno je oko pet milijardi evra.

To su procene koje je izneo ministar za javna ulaganja Darko Glišić na poslednjoj tematskoj sednici Vlade Srbije, navodeći da gubitak vode u sistemu iznosi osam litara na 10 litara proizvedene vode.

Ministar je kazao da je prošle godine investirano 1,4 milijarde dinara za snabdevanje pijaćom vodom u Srbiji, kao i da je za pitanje vodosnabdevanja u više jedinica lokalne samouprave izdvojeno 5,5 milijardi dinara.

Na istoj sednici se moglo čuti i da je voda jeftina zbog čega se neracionalno koristi, uz poruku da država ne bi trebalo da subvencioniše cenu vode.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je cena komunalne usluge “snabdevanje vodom” u poslednjih pet godina porasla za 58 odsto, dok je prosečna inflacija u tom periodu iznosila 43 odsto. Dakle, ne može se reći da je cena ove usluge konstantna, naprotiv – njen rast je brži od rasta opšteg nivoa cena.

Povećanje cene neprihvatljivo

Stručnjaci okupljeni oko inicijative Pravo na vodu protive se povećanju cene vode i smatraju da voda mora biti ekonomski pristupačna, dok su problemi sa vodosnabdevanjem sistemska, a ne odgovornost pojedinaca. Bilo za pijaću, tehničku ili otpadnu vodu, građani moraju da znaju koji ugovori, sporazumi i memorandumi se sklapaju i koje tehnologije po kojoj ceni se dogovaraju u njihovo ime.

Žaklina Živković, izvršna direktorka organizacije Polekol u okviru koje deluje inicijativa Pravo na vodu, podseća u razgovoru za Biznis.rs da je pravo na vodu i sanitaciju osnovno ljudsko pravo, priznato od strane Ujedinjenih nacija.

“Voda nije roba već javno dobro i mora biti dostupna, zdravstveno ispravna i finansijski pristupačna svima. U velikom broju zemalja postoji garantovani minimum vode za piće i osnovnu higijenu koji je besplatan ili se naplaćuje simbolično. Protivimo se povećanju cene vode za domaćinstva, a veću cenu mogli bi da plate isključivo oni koji vodu koriste za ostvarivanje profita”, objašnjava Živković.

Koliko je nedostatak vode već prisutan u Srbiji pokazuju zvanični podaci iz izveštaja nacionalne Agencije za zaštitu životne sredine da oko milion – a prema međunarodnoj metodologiji Ujedinjenih nacija čak 1,5 miliona- stanovnika povremeno ili stalno nema pristup čistoj pijaćoj vodi.

“Ovako masovan problem ne može biti posledica životnih stilova nekoliko pojedinaca već lošeg sistema, duboko i dugotrajno pogrešnih politika i izostanka ulaganja”, ističu iz Inicijative Pravo na vodu.

Beograđanima je od Nove godine usluga snabdevanja vodom i odvođenja otpadnih voda poskupela za 9,5 odsto, što je rast znatno iznad inflacije u prošloj godini koja je iznosila 3,8 odsto.

To poskupljenje ne ulazi u navedeni rast cena od 58 odsto koje se odnosi na period od decembra 2020. godine do decembra prošle godine na nivou cele Srbije i statistika će ga tek naknado uračunati.

Investicije neophodne, ali i revizije planova

Dodatna sredstva za infrastrukturu su nesporno neophodna, ali iz Inicijative Pravo na vodu smatraju da je potrebna i revizija zastarelih planova na osnovu kojih se i dalje razvijaju vodovodni sistemi.

Žaklina Živković kaže da su rešenja iz sedamdesetih godina prošlog veka, kada su društvene, klimatske i privredne prilike određivale planove za ogromne akumulacije i regionalne vodovode koji su danas potpuno prevaziđeni i neadekvatni za ono sa čime se suočavamo u stvarnosti.

“Institucionalna inercija je tolika da čak i kada praksa pokaže da su neka rešenja potpuno pogrešna i neodrživa na tim rešenjima se insistira na štetu javnog interesa i ljudskog prava na vodu. Akumulacija Stubo-Rovni je izgrađena i ne koristi se već desetak godina. Nažalost, nisu izvučene pouke pa se nastavilo sa Svračkovom na Rzavu, Selovom na Toplici, Bogovinom na Crnom Timoku”, kaže Živković.

Srbija je zemlja koja je zapravo relativno siromašna vodom i treba svoj fokus da stavi na optimizaciju lokalnih vodoizvorišta, njihovu zaštitu, najavljenu rekonstrukciju vodovodnih sistema i veću fleksibilnost u planiranju imajući u vidu narastajuće klimatske promene. Za ovu nasušnu potrebu ne postoji jednokratno rešenje niti investicija, već zahteva konstantna ulaganja i razumevanje njenog značaja, napominje ona.

Sa druge strane, Udruženje vodovoda i kanalizacije Srbije nedavno je upozorilo da je situacija u ovom sektoru veoma ozbiljna, jer sve što je potrebno za rad preduzeća vodovoda nabavljaju po tržišnim uslovima i cenama, a svoje proizvode i usluge ne mogu da naplate po tržišnim uslovima, jer su cene tih proizvoda i usluga kontrolisane.

“U skladu sa veoma dugom tradicijom, te cene su instrument očuvanja socijalnog mira. Sa tako kontrolisanim cenama ova preduzeća se bliže granici poslovnog opstanka i mogućnosti da održe nivo kvaliteta proizvoda i usluga. Reč je o kvalitetnoj, zdravstveno ispravnoj vodi za piće i uslugama kanalizacije, odnosno o proizvodu i uslugama koje su  preduslov zdravlja ljudi i napretka svih oblasti društvenog života”, naveli su iz ovog udruženja.