Da li će Srbija ponovo izvoziti kavijar?

Riba je u februaru poskupela 17,9 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Zbog cena, odnosno kupovne moći stanovništva, prosečna potrošnja ribe u Srbiji je pet od šest kilograma po glavi stanovnika, što je tri do četiri puta manje od evropskog i svetskog proseka.

Ukupna potrošnja ribe u Srbiji poslednjih godina se kreće između 35.000 i 50.000 tona godišnje, a uvoz beleži stalni rast. Prema količini proizvedene ribe nalazimo se otprilike u sredini u poređenju sa članicama EU, a manju proizvodnju od naše zemlje ima 12 članica Evropske unije.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poručio je povratnicima iz inostranstva da ulaganje u ribarstvo može da bude veoma isplativo. Srbija ima 15.000 hektara ribnjaka, a uvoz ribe godišnje košta 50 miliona evra.

Izvoz ribe iz Srbije uglavnom je baziran na ribljim prerađevinama (i to na preradi uvezene morske ribe) i poslednjih godina beleži značajan rast, od 697 tona u vrednosti od 4,1 milion dolara 2012. godine, do 2.095 tona izvezenih 2018. godine u vrednosti od 17,5 miliona dolara.

Analitičari ukazuju na neophodnost povećanja proizvodnje ribe i udruživanja u specijalizovane ribarske zadruge.

„Srbija bi ponovo mogla da bude veliki izvoznik kavijara, kao pre više decenija kada je u SAD i druge zemlje godišnje izvozila dve do tri tone tog specijaliteta po ceni od 900 dolara za kilogram i ostvarivala prihod veći od 2,5 miliona dolara. Кladovski kavijar se vekovima služio i na evropskim dvorovima. Zbog izgradnje dve đerdapske hidroelektrane, šansu danas ima negotinski kavijar“, objašnjava analitičar Branislav Gulan.

On dodaje da riba i riblji specijaliteti u većoj meri mogu da budu zanimljiva i isplativa ponuda i u jelovniku poljoprivrednih gazdinstava koja se bave seoskim turizmom.

„Činjenica da se tri četvrtine ribe koju konzumiraju građani Srbije uveze i da za to država izdvaja ogromna finansijska sredstva ukazuje na neophodnost povećanja proizvodnje, čime bi se izdvajanja za uvoz slatkovodne ribe smanjila za oko deset miliona dolara godišnje“, ističe naš sagovornik.

On navodi da su resursi za gajenje ribe ogromni i da je samo u Vojvodini je više od 100.000 hektara koji se ne mogu koristiti za druge namene, a pogodni su za izgradnju šaranskih ribnjaka.

Kako je podsetio, proizvodnja ribe u Srbiji, prema stručnim procenama, može da se poveća za 100 odsto, uz dobro osmišljen izvoz prerađevina od slatkovodne ribe.

„Treba podsticati zadružno udruživanje, jer Srbija danas ima svega tri specijalizovane ribarske zadruge. U Evropi postoji ogroman deficit od više od 1,5 miliona tona ribe i stalno raste njena konzumacija u Evropi i svetu. U Srbiji postoje veliki neiskorišćeni raspoloživi vodeni resursi (reke, potoci, jezera, kanali, podzemne vode), a posedujemo i sirovine kao što su pšenica, kukuruz, ječam, soja za proizvodnju hrane za ribe. Veliki su kapaciteti i za proizvodnju ekstrudirane hrane za ribu“, naglašava Gulan.

Poljoprivredno ribarsko gazdinstvo svoju egzistenciju moglo bi da obezbedi proizvodnjom najmanje 10 tona ribe, što se u uslovima pastrmske proizvodnje može ostvariti na površini od 250 kvadrata, odnosno pet hektara šaranskog ribnjaka (u poluintenzivnoj proizvodnji), ili 1,5 hektara u intenzivnoj proizvodnji.

Ulaganja u ribnjake zavise od konfiguracije terena, kvaliteta zemlje, blizine izvora za vodosnabdevanje, blizine puta i mogućnosti priključka na elektro mrežu, vrste materijala od kojih se gradi. Uložena sredstva u izgradnju ribnjaka se mogu vratiti za četiri do šest godina, smatraju stručnjaci Nacionalnog tima.