Da li se poreski dug može otplatiti nekretninom?

Ideja da se poreski dug prema državi „isplati“ nekretninom – kućom, stanom ili zemljištem – na prvi pogled deluje logično, jer ukoliko nema novca možda imovina može da pokrije dugovanje. Međutim, praksa i zakon u Srbiji su po ovom pitanju mnogo stroži nego što većina građana misli.

Kako objašnjava Minja Đokić, advokat i poreski savetnik iz advokatske kancelarije Taxhouse, takva mogućnost u redovnim okolnostima gotovo da ne postoji, osim u vrlo specifičnim i retkim situacijama.

“Ako govorimo o dobrovoljnom plaćanju poreskog duga, zamena ispunjenja – dakle, da se umesto novca u državni budžet prenese vlasništvo nad nekretninom – po pravilu nije moguća“, kaže Đokić.

To znači da poreski obveznik ne može jednostavno da predloži da država uzme njegov stan, kuću ili parcelu i time zatvori dugovanje. Postoji samo jedan izuzetak i on je strogo ograničen zakonom.

Ukoliko je poreska obaveza veća od 50 miliona dinara (oko 425.000 evra), moguće je da država prihvati takozvano davanje umesto plaćanja, ali samo ako Vlada Republike Srbije odluči da je zainteresovana za konkretnu imovinu.

“Reč je o vrlo ograničenoj mogućnosti, namenjenoj izuzetnim situacijama, kada postoji interes Republike za sticanje predmetne imovine“, objašnjava Đokić.

Drugim rečima, država mora da proceni da joj ta nekretnina ili zemljište zaista treba – na primer, za javni projekat, instituciju ili infrastrukturu.

Iako dobrovoljna zamena imovine za poreski dug gotovo nikada nije moguća, sasvim je druga priča kada dođe do prinudne naplate. Ako obveznik ne plati dug na vreme, Poreska uprava pokreće izvršni postupak i tada se poreska obaveza može naplatiti i prodajom njegove nepokretne imovine. U takvom postupku država ima široka ovlašćenja. Prema rečima našeg sagovornika, može staviti hipoteku na nekretninu, sprovesti prodaju zemljišta ili zapleniti druge vredne stvari kako bi namirila dug.

Međutim, advokat Minja Đokić kaže da bi poreski obveznici trebalo da budu svesni dve veoma važne stvari. Prva je da dug automatski raste.

“Kada se pokrene prinudna naplata poreski dug se uvećava za dodatnih pet odsto, što znači da odugovlačenje samo pogoršava finansijsku situaciju dužnika”, objašnjava Đokić.

On dalje pojašnjava da postoje zakonska ograničenja.

“Ne može se oduzeti svaka imovina. Zakon jasno propisuje da imovina i prihodi koji su izuzeti od izvršenja ne mogu biti predmet prinudne naplate. Najvažnija novina odnosi se na jedinu nekretninu u vlasništvu dužnika koja služi za stanovanje. Prema Predlogu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji je Vlada usvojila početkom septembra, takva nekretnina ne može biti predmet izvršenja – ali samo pod određenim uslovima koji će biti propisani zakonom”, naglašava advokat.

Poreska uprava šalje opomenu nakon isteka roka za plaćanje poreza, a pre nego što preduzme dalje prinudne mere naplate, kao što su blokada računa ili izvršenje na imovini. Kada je poreska obaveza dospela, postoji određeni rok u kojem se porez mora platiti.

Ovaj rok zavisi od vrste poreza, ali je obično jasno definisan u poreskom rešenju ili zakonskim propisima.

Rok za plaćanje nakon opomene može biti različit, ali obično iznosi pet do 15 dana od dana prijema opomene. Ako poreski obveznik ne plati dug u predviđenom roku, smatra se da ima zaostala poreska dugovanja.

Kao što poreznici mogu u roku od pet godina da utvrđuju porez, tako imaju isti rok i za naplatu dospelog poreza. Ukoliko ne naplati porez u roku od pet godina od nastale obaveze, niti u tom roku pošalje opomenu građaninu ili učini bilo koju radnju u cilju naplate poreza, istekom roka gubi se pravo na naplatu.

Zastarelost poreskog duga počinje da teče od 1. januara naredne godine od godine u kojoj je ta poreska obaveza nastala i Poreska uprava može da traži naplatu poreza sa pripadajućom kamatom pet godina unazad.

Apsolutna zastarelost poreskog duga predstavlja situaciju kada Poreska uprava nema prava da traži naplatu dospelih fiskalnih davanja, što se u praksi, prema rečima poreznika, zaista retko događa.