Dekarbonizacija industrije kao obaveza, ali i prilika

U Srbiji se low carbon (procesi, tehnologije i strategije koje smanjuju emisije CO2) meri sa 29 odsto, što nije loše, ali je osrednje i zbog toga naša privreda počinje da oseća teskobe. Trenutno su male, ali će iz godine u godinu rasti i počećemo da osećamo pritiske po pitanju dekarbonizacije.

Ovo je na panelu „Dekarbonizacija industrije – obaveza ili prilika” tokom Sajma energetike i ekologije istakao Milan Veselinov, direktor kompanije CirEkon, podsetivši da postepena naplata Carbon Border Adjustment Mechanism (CBAM) počinje sledeće godine, te da će do 2030. godine u nekim slučajevima iznositi i 15 odsto.

“To je neodrživ model. Ono što možemo da uradimo jeste da utičemo na svoj lanac vrednosti, odnosno na lanac nabavke, a drugo – da radimo dekarbonizaciju. Dva su moguća puta – dekarbonizacija proizvoda (drugačiji tip sirovina i energije) ili celog poslovanja – od organizacije, nabavke, do toga gde noćite na poslovnim putovanjima i kako zaposleni dolaze na posao, za šta je spremno malo kompanija”, poručio je.

Ovo postaje zahtev internacionalnih lanaca vrednosti – sve više će kupci, pa čak i dobavljači, zahtevati informacije o podacima karbonskog otiska. Primer je auto-industrija gde se već gleda cena karbonskog otiska. Jedan gram CO2 emisije po kilogramu može da odluči da li će neko da uzme komponentu, na primer, kada je reč o gumama.

“To i kod nas postaje realnost, ali nedovoljno brzo. Ne kuca, nego su vrata otvorena”, upozorava Veselinov.

Situaciju će iskoristiti SAD da privuku investicije jer kod njih nema CBAM taksi, a sa druge strane, EU tvrdi da će se ono što uđe u budžet na ovaj način vratiti u vidu investicija. Sve više se pojavljuju i projekti gde se zajedno pokušava sniziti emisija.

“Budući da smo mi dosta laka privreda, generišemo mali procenat ukupnog karbonskog otiska. Većinu dobijamo kao nasledstvo od materijala koje uvozimo i koje implementiramo u naše proizvode, što znači da nemamo direktnu kontrolu”, dodao je Milan Veselinov.

Dekarbonizaciju definiše kao priliku koja donosi uštede. Omogućava prelazak na obnovljive izvore i optimizaciju procesa, što dovodi do uštede sirovina. Uvode se cirkularne prakse – ponovna upotreba proizvoda i sirovina.

“Proizvodi sa niżim ugljeničnim otiskom su sve traženij, a moguć je i pristup finansijama kroz zelene fondove i kredite sa povoljnijim uslovima. Javljaju se i novi biznis modeli: reciklaża, industrijska simbioza, cirkularna sirovina i cirkularni poslovni modeli”, naveo je Veselinov.

Pojašnjava da industrijska simbioza predstavlja koncept u cirkularnoj ekonomiji gde kompanije dele otpadne materijale i resurse, tako da otpad jedne kompanije postaje sirovina za drugu. Na ovaj način se doprinosi smanjenju CO2 i čak se za šest odsto smanjuje potrošnja energije u čeličnoj industriji.

“Mi trenutno radimo istraživanje potencijala za industrijsku simbiozu i do kraja godine bi trebalo da zaključimo tu studiju, da vidimo šta su nam prioritetne sirovine, za šta možemo da gradimo potencijal, posebno u vezi sa regionalnim pristupom. Industrijski parkovi su kao model jako prihvaćeni za industrijsku simbiozu”, zaključio je Milan Veselinov.