Domovi za stare van domašaja većine penzionera u Srbiji: Cene i do 1.500 evra mesečno

Domove za stare teško mogu sebi da priušte mnogi penzioneri u Srbiji. Nadežda Satarić, predsednica UO Udruženja „Snaga prijateljstva-Amity“ i magistar socijalne politike ističe da skoro 70 odsto penzionera prima penziju nižu od minimalne potrošačke korpe koja je u junu iznosila 53.517 dinara, dok je niže penzije od 25.000 dinara primilo više od 450.000 penzionera.

U razgovoru za Biznis.rs Satarić ukazuje da je van penzijskog sistema još 140.000 osoba starijih od 65 godina, od kojih su 120.000 starije žene koje žive van velikih gradskih sredina, a neke od njih i u dubokom siromaštvu.

“Raspadanje tradicionalnih mreža za podršku, od porodičnih do komšijskih, koje nestaju kao posledica ekonomske migracije, znači i da mnoge od ovih osoba nemaju nikakvu porodičnu brigu i negu. Usluge domova za stare koristi manje od 20.000 starijih godišnje. Neki ne žele da svoj život završe u domu, neki nemaju novac za privatne domove, a u državnim se predugo čeka na slobodno mesto. Kapaciteti u državnim domovima su 9.000 mesta, a u privatnim 10.000”, navodi Nadežda Satarić.

U državnim domovima, kako kaže naša sagovornica, cene se kreću od 35.000 dinara mesečno pa do 78.000 dinara, zavisno od stepena podrške koju treba pružati korisniku, od kategorije smeštaja i veličine soba. Najskuplji su apartmani u domu na Bežanijskoj kosi u Beogradu, pa jednokrevetne sobe i smeštaj onih kojima treba celodnevna podrška u funkcionisanju.

“Državni domovi su poskupeli početkom februara ove godine, a pre toga se godinama cena nije menjala. U privatnim domovima kažu da se cene kreću od 600 evra, pa do preko 1.500 evra. Oni češće koriguju cene, verovatno prateći zbivanja na tržištu i popunjenost sopstvenih kapaciteta”, napominje naša sagovornica.

Prema njenim rečima, u državnim domovima država doplaćuje za one koji nisu u mogućnosti da plate iz ličnih prihoda i doplate srodnika, a za određene kategorije i kompletno finansiraju smeštaj.

“Najveći broj smeštenih u domovima ima potrebu za intenzivnom podrškom i negom, i to 60 odsto onih u državnim, a 75 odsto u privatnim domovima. Dakle, kod većine se dom koristi kao nužno zlo. Oni koji su psihički očuvani, funkcionalno nezavisniji i koji su u dom otišli ličnim opredeljenjem i voljom i ne misle o plaćanju i poskupljenjima, oni sebi mogu da priušte mirnu starost u tim ustanovama”, ističe Satarić.

Na tržištu sve više luksuznih domova za stare

Da su cene u privatnim domovima šarenolike za naš portal potvrđuje i Radoslav Milovanović, predsednik Udruženja privatnih ustanova socijalne zaštite, domova za smeštaj odraslih i starijih.

“Cene zavise od doma do doma i od lokacije do lokacije. Nisu u pitanju neke velike razlike, one se kreću od deset do 20 odsto, pa tako ako je u jednom cena 60.000-70.000 dinara na mesečnom nivou, u drugom je 80.000-90.000 dinara”, navodi naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, ono što je sada primetno je da se pojavljuju novi domovi luksuznog tipa koji smeštaj naplaćuju od 100.000, pa sve do više od 200.000 dinara.

“Ima domova koji su registrovali razne usluge u domenu opšte zdravstvene zaštite, pa čak i rehabilitacije, uz sav zaposlen stručni kadar koji je neophodan za tako nešto i oni moraju cenu da formiraju na tom nivou. Ako uzmemo u obzir da samo ležanje u privatnoj klinici košta 30.000 dinara, dok se sve ostale usluge dodatno naplaćuju, onda je razumljiva i cena u takvim domovima koji imaju registrovanu primarnu zdravstvenu zaštitu, pa manje-više budu kao jedna klinika”, ističe Milovanović.

Naš sagovornik napominje da se kod privatnih domova za stare ne može govoriti o poskupljenjima jer je većina samo korigovala cenovnu politiku sa uslugama koje pružaju.

“Mi minimalno korigujemo cene naših smeštaja i usluga naspram svih ostalih poskupljenja koja su evidentna na tržištu – struje, vode, hrane, cena i plata. Ako želimo da sačuvamo stručni kadar, ako želimo da oni budu dovoljno edukovani i osposobljeni za sve nove izazove mi moramo dosta da ulažemo, a sve to dosta košta, pa ako želimo da pružimo kvalitet onda moramo i da ga vrednujemo”, zaključuje on.

Kada je reč o uslovima u privatnim i državnim domovima za stare, Nadežda Satarić objašnjava da su i jedni i drugi licencirani pod istim uslovima i da bi trebalo podjednako da pružaju sve potrebne usluge.

“U praksi to drugačije izgleda. U državnim domovima imaju službe zdravstvene zaštite koje finansira ministarstvo zdravlja i korisnici prenose zdravstveni karton u dom gde dobijaju svog izabranog lekara. Sve specijalističke usluge i laboratorijske analize domovi organizuju u sklopu osnovne cene. U privatnim domovima zdravstvena zaštita je drugačije organizovana. Domovi obezbeđuju lekara za preglede korisnika, ali oni im ne postaju izabrani lekari i ne mogu da im prepisuju lekove, pa srodnici idu kod njihovih izabranih lekara za to. Odlazak na specijalističke preglede često srodnici realizuju ili dodatno plaćaju dolazak istih u dom. Isto je i sa laboratorijskim analizama”, navodi ona.

Takođe, kako kaže Satarić, svi državni domovi imaju službe socijalnog rada gde timovi (socijalni radnici, radni terapeuti, psiholozi, andragozi) organizuju sadržaj života korisnika u domu, počev od radno-okupacionih, rekreacionih i drugih aktivnosti.

“U privatnim domovima imaju obavezno socijalnog radnika, ali tamo to raznoliko funkcioniše. Postoje veoma luksuzni privatni domovi koji obezbeđuju veoma kvalitetne usluge, ali postoje i oni gde to nije slučaj”, zaključuje Satarić.