Hoće li biti dovoljno ribe za slavske trpeze?

U Srbiji je pre petnaestak godina bilo oko 12.000 hektara pod ribnjacima, dok je danas nešto ispod 5.000 hektara. Ipak, zabrinjava podatak da je ukupna potrošnja ribe po glavi stanovnika oko četiri kilograma i ona je najveća u periodu posta i nadolazećih slava, kaže za Biznis.rs predsednik Grupacije za ribarstvo Privredne komore Srbije i direktor ribnjaka „Kapetanski rit“ Krum Anastasov.

“Kada je reč o proizvodnji ribe, šaranska je negde na nivou od 5.000 tona godišnje i evidentan je trend pada. Pastrmka je takođe u stagnaciji i u Srbiji se negde proizvede oko 2.500 tona, ali se dosta ove vrste ribe i uvozi iz Turske, Albanije i Bosne i Hercegovine”, ističe naš sagovornik.

Što se tiče uvezene morske ribe, pre svega skuše i oslića, Anastasov kaže da se i cene ovih “socijalnih kategorija” na tržištu povećavaju jer je u pitanju deficitarna roba, zbog preobimnog izlova iz otvorenih voda, dok se istovremeno smanjuju kvote za izvoz upravo zbog ugroženosti populacije.

“Srpsko ribarstvo je u padu. Period entuzijama od pre petnaestak godina, kada je bilo neke nade za određenu koheziju u proizvodnji ribe, hrane za ribe i prerade, je prošao i površine pod ribnjacima su smanjenje za oko 50 odsto. Najveći ribnjaci koji su postojali u Srbiji danas ne funkcionišu. Trenutno imamo tri ribnjaka, koji su površine preko 500 hektara – jedan od njih radi smanjenim kapacitetom, a dva možda rade u punom kapacitetu. To su Kapetanski rit, ribnjaci Sveti Nikola i Sutjeska”, ističe Anastasov.

Prema njegovim rečima, ribnjaci su tokom 2018. i 2019. godine imali problema sa bolestima ribe, što je demotivisalo proizvođače. Nakon toga je došla pandemija korona virusa, te su morali da se snalaze bez ikakve pomoći države.

“Mnogi od njih su prosto zatvorili svoje biznise jer nisu bili u mogućnosti da proizvedu nešto i prodaju ispod cene koštanja”, dodaje on.

Kada je reč o konkurenciji, Anastasov kaže da se uvek poredimo sa zemljama Evropske unije u okruženju, kao što su Mađarska, Češka, Bugarska i Rumunija.

“Što se tiče kvaliteta i proizvodnje, mi smo možda i na višem nivou, ali što se tiče podrške koju oni imaju od nacionalnih i fondova EU, mi smo daleko iza. Istovremeno, oni imaju puno prostora da se pojavljuju na našem tržištu i spuštaju cene. Mi smo, recimo, 2022. godine imali podsticaj od deset dinara po kilogramu proizvedene konzumne ribe. Ako uzmemo u obzir da je cena ribe na tržištu u proseku bila 500 dinara, a PDV iznosi deset odsto – podsticaj je trebalo da bude bar u visini PDV-a”, objašnjava Anastasov i dodaje da država ribarstvo prepoznaje samo kada treba da se naplate nameti.

“Mi smo isto u poljoprivredi i stočarstvu, a nemamo pravo na refakciju goriva iako ga koristimo upravo u poljoprivrednoj proizvodnji. Takođe, plaćamo vodoprivredne obaveze po tri-četiri osnova i to su takođe veliki troškovi. Zato su konkurenti u prednosti i u boljoj poziciji od nas”, ističe on.

Na pitanje kako se kreću cene ribe za slavsku trpezu, naš sagovornik kaže da veliki sistemi spuštaju cene jer je to način da pridobiju više kupaca.

“Nelogično je da u periodu kada se na tržištu najviše traži ova roba mi spuštamo cene. Obično se cene podižu kada je velika potražnja, ali je kod nas suprotno. Cena šarana u maloprodaji u ribarnicama je oko 650-700 dinara po kilogramu, dok je pastrmka malo skuplja”.