Iza prividne stabilnosti stoje ozbiljni izazovi – niska produktivnost, uvozna zavisnost i slabe domaće investicije

Trenutno stanje u privredi Srbije može se oceniti kao stabilno, ali sa izraženim strukturnim slabostima. Makroekonomski pokazatelji poput rast BDP-a, inflacije i deviznog kurs deluju manje-više pod kontrolom, ali iza toga stoje ozbiljni izazovi kao što su niska produktivnost, visoka uvozna zavisnost i slaba domaća investiciona aktivnost, kaže ekonomista i profesor FEFA fakulteta Goran Radosavljević.

U intervjuu za Biznis.rs direktor Instituta FEFA i generalni sekretar Nacionalnog naftnog komiteta Srbije (NNKS) govorio je o stanju u privredi Srbije i Evropske unije, izazovima sa kojima se suočavaju kompanije i sankcijama Naftnoj industriji Srbije (NIS).

Kako ocenjujete trenutno stanje u srpskoj privredi?

„Privreda se i dalje oslanja na strane investicije i državnu potrošnju, dok domaći sektor nema dovoljno prostora ni podrške da raste. To znači da formalno imamo stabilnost, ali ne i održiv razvoj. Industrijska proizvodnja je pod pritiskom usporavanja potražnje iz EU, građevinarstvo trpi pad investicija, a domaća potrošnja je opterećena inflacijom i rastom troškova života.

Sve više kompanija napušta Srbiju ili smanjuje poslovanje jer više nema dovoljno jeftine radne snage, a kvalifikovane radnike je teško zadržati. Uz to, nije izgrađen poslovni ambijent koji bi ih motivisao da ostanu, niti smo privukli investitore nove generacije, one koji donose višu tehnologiju i dodatu vrednost. Subvencija, koje su ranije bile glavni instrument privlačenja stranih investicija, sada je sve manje ili su nedovoljne da nadomeste druge slabosti sistema.

Drugim rečima, Srbija se trenutno nalazi u fazi održavanja ekonomske stabilnosti, ali bez jasne strategije kako da pređe u fazu održivog rasta zasnovanog na domaćim kapacitetima, i velikog broja strukturnih problema. Ključni izazov je da stabilnost ne postane alibi za nečinjenje, jer bez promene strukture privrede i jačanja domaćeg sektora teško da možemo dugoročno računati na rast.“

U čemu je ključ opstanka srpske privrede koja se nalazi između stranih investicija i geopolitičkih okolnosti na koje ne može da utiče?

„Ključ opstanka srpske privrede u ovim okolnostima je pomeranje fokusa sa subvencionisanja stranih investicija na razvoj domaće privrede i stvaranje stabilnog i predvidivog poslovnog okruženja. Strane investicije jesu važan izvor zapošljavanja i izvoza, ali one ne mogu biti dugoročna osnova razvoja ako ne prate jačanje domaćih preduzeća i prenos znanja. Srbija mora da izgradi sopstvenu bazu konkurentnosti i to pre svega kroz obrazovanje, inovacije, energetsku stabilnost i pristup finansiranju za mala i srednja preduzeća. To znači da državna podrška treba da se prebaci sa subvencionisanja svakog novog radnog mesta na podsticanje produktivnosti i investicija koje donose veću dodatu vrednost.

Geopolitičke okolnosti su zaista ograničavajući faktor i Srbija ne može da utiče na globalne sukobe, cene energenata ili spoljnotrgovinske tenzije. Međutim, može da utiče na unutrašnje faktore, poput pravne sigurnosti, efikasnosti administracije, transparentnost i tržišnu i poresku predvidivost.“

Uzevši u obzir stanje u privredi EU i njenu povezanost sa Srbijom, za koje sektore se može reći da su na udaru krize?

„S obzirom na usporavanje privredne aktivnosti u Evropskoj uniji, posebno u industriji i građevinarstvu, najviše su na udaru sektori u Srbiji koji su direktno vezani za evropsko tržište. Pre svega, prerađivačka industrija, metalski sektor, automobilska industrija i deo hemijske proizvodnje. Ti sektori čine jezgro našeg izvoza, a kada evropska potražnja padne, efekat se odmah preliva na domaće fabrike. Drugi udar trpe transport i logistika, jer se obim međunarodne razmene smanjuje, što utiče i na prevoznike i skladišne kapacitete.

Pored toga, građevinarstvo i proizvodnja materijala osećaju posledice usporavanja investicija u EU, ali i pada domaće investicione aktivnosti. Poljoprivreda i prehrambena industrija su donekle otpornije, ali bi i tu rast troškova energije, repromaterijala i neizvesnost na tržištu hrane mogli da naprave pritisak na profitabilnost. Dodatno, neke mere EU, poput carina na uvoz čelika, mogle bi dodatno da ugroze ovaj segment domaće industrije.“

Ukoliko se u dogledno vreme ne reši pitanje sankcija NIS-u i snabdevanje energentima, na koji način će to uticati na poslovanje kompanija?

„To će imati značajan negativan efekat na poslovanje velikog broja kompanija u Srbiji. Prvo, kompanije koje u svom proizvodnom lancu zavise od naftnih derivata suočiće se sa rastom troškova. Trošak transporta će rasti, logistički rizici će se povećati, a to direktno pogađa kako industriju, tako i poljoprivredu i uslužni sektor.

Drugo, konkurentnost domaće privrede na izvoznim tržištima može biti ugrožena. Ukoliko energenti postanu skuplji zbog promene u lancima snabdevanja, onda je proizvod u startu sa većim ulaznim troškovima. Treće, neizvesnost sama po sebi odbija investitore. U situaciji kada nije jasno kakvi su energetski uslovi za poslovanje, kompanije će biti opreznije u planiranju novih investicija ili proširenja.

Konačno, ako se proces obustavi ili značajno uspori, to može dovesti i do povlačenja određenih aktivnosti, posebno kod kompanija koje imaju visoku energetsku intenzivnost, što bi dugoročno moglo da slabi sektor i ima makroekonomske posledice.“

U kojoj meri država pomaže domaćim privrednicima? Kako vidite sveobuhvatne ekonomske mere države za pomoć građanima?

„Država poslednjih godina pomaže privredi kroz različite programe subvencija, investicionih podsticaja i kredita, ali su ti mehanizmi često postavljeni tako da domaći privrednici ne mogu da se kvalifikuju za značajniju podršku. U praksi, najveći deo državne pomoći ide stranim investitorima, kroz subvencije po radnom mestu, poreske olakšice ili infrastrukturnu podršku. Takav pristup mora da se menja ako želimo održiv razvoj.

Mali i srednji domaći preduzetnici su okosnica svake stabilne ekonomije. Oni zapošljavaju najveći broj ljudi, a nemaju pristup povlašćenim uslovima finansiranja ili garantnim šemama kao velike korporacije. Država bi zato trebalo da usmeri podršku na jačanje domaće proizvodnje, izvoza i inovacija, kroz jednostavnije procedure, niže troškove i predvidiv poreski okvir.

Kada je reč o merama za građane, one su važne, ali kratkoročne pomoći i jednokratne isplate ne rešavaju suštinu problema. Potrebna je politika koja povećava realne prihode i stvara uslove za rast, a ne samo preraspodeljuje postojeća sredstva. To znači stabilne javne finansije, ulaganje u obrazovanje i produktivnost, i jačanje domaće privrede.“