Kako broj rođenih beba danas utiče na buduće tržište rada?

Srbija je u periodu od 2012. do kraja 2025. godine usled negativnog prirodnog priraštaja izgubila čak 579.953 stanovnika, pokazuju najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku. Ovo ne predstavlja samo demografski problem, već snažno utiče i na ekonomske tokove, pre svega na stanje i perspektive domaćeg tržišta rada.

Stručnjaci upozoravaju da se Srbija već sada suočava sa ozbiljnim izazovima u obezbeđivanju dovoljne i kvalifikovane radne snage, a da će se ti problemi u narednim decenijama dodatno produbljivati.

Predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije Ivan Nikolić u svojoj analizi polazi od pretpostavke da će projektovani dinamičan ekonomski rast od oko 4,5 odsto godišnje već u drugoj polovini ove decenije dovesti do ozbiljne krize na tržištu rada. Kao glavne uzroke navodi dugogodišnje depopulacione trendove, rast udela starijeg stanovništva i izraženu ekonomsku emigraciju, čija je direktna posledica kontinuirano smanjenje broja ekonomski aktivnih građana.

Jedan od ključnih pokazatelja ovog procesa jeste stopa ukupnog fertiliteta koja je u Srbiji 2015. godine iznosila 1,46, dok je početkom ovog veka bila nešto viša i dostizala 1,58. Ni tada, ali ni danas, ova vrednost nije dovoljna za prosto obnavljanje stanovništva. Da bi se populacija održala na istom nivou, neophodna je stopa fertiliteta od najmanje 2,1, uz pretpostavku da migracioni saldo ostane neutralan. U praksi, međutim, Srbija se već decenijama suočava sa odlaskom mlađih generacija, što dodatno pogoršava demografsku sliku.

Nikolić ističe da je niska stopa fertiliteta delom posledica dugotrajne ekonomske tranzicije, smanjenja životnog standarda, porasta siromaštva i nesigurnosti zaposlenja, ali i šireg civilizacijskog fenomena.

Slični trendovi zabeleženi su u većini evropskih zemalja. Prosečna stopa fertiliteta u Evropskoj uniji iznosi 1,58, pri čemu su Nemačka, Italija, Španija i Grčka imale još niže vrednosti. Izuzetak predstavlja Francuska, gde je stopa blizu praga održivosti zahvaljujući višem natalitetu u imigrantskim porodicama. Slična situacija prisutna je i u regionu, gde se gotovo sve zemlje suočavaju sa padom broja stanovnika.

Depopulacioni trendovi u Srbiji traju neprekidno od 1992. godine i, prema procenama, nastaviće se i u narednim decenijama. U modelima razvoja tržišta rada do 2040. godine ovi procesi mogu biti tek delimično ublaženi. U takvim okolnostima, za procenu budućeg stanja na tržištu rada kao ključna varijabla uzima se broj stanovnika starijih od 15 godina, odnosno radno sposobna populacija. Iako će se ovaj kontingent sporije smanjivati zbog produženja životnog veka, njegov pad je neminovan.

Na pitanje da li bi imigracija mogla da nadoknadi manjak radne snage Nikolić odgovara negativno, navodeći da region jugoistočne Evrope, zbog nižeg nivoa ekonomske razvijenosti, ne predstavlja atraktivnu destinaciju za veće migracione tokove.

Projekcije, međutim, ukazuju na postepeno usporavanje rasta zaposlenosti. Da se broj zaposlenih povećavao do 2020. za oko 30.000 godišnje, zatim za 15.000 u periodu od 2021. do 2025. i za 10.000 godišnje do 2030, Srbija bi početkom četvrte decenije imala oko 2,96 miliona zaposlenih, što je devet odsto više nego 2016. godine.

Istovremeno, pretpostavlja se blagi rast stope aktivnosti, što se smatra optimističnim scenarijem, imajući u vidu da je u mnogim evropskim zemljama ova stopa stagnirala ili čak opadala. U takvim okolnostima broj nezaposlenih bi se postepeno smanjivao, pa bi već 2033. godine pao ispod 100.000, dok bi stopa nezaposlenosti mogla da se spusti ispod šest odsto.

Ovakva dinamika, međutim, nosi i nove rizike. Već u četvrtoj deceniji ovog veka Srbija bi mogla da se suoči sa deficitom od 80.000 do 100.000 radnika.

Nikolić upozorava da bi već od 2027. godine Srbija mogla da uđe u ozbiljnu krizu tržišta rada, koju bi karakterisala nemogućnost obezbeđivanja dovoljne radne snage za podršku daljem rastu. U takvim uslovima, rast plata bi mogao da nadmaši rast inflacije, što bi negativno uticalo na konkurentnost privrede i usporilo ekonomske aktivnosti.

Kao odgovor na ove izazove predlaže se čitav niz mera, od finansijskih podsticaja za rađanje trećeg i četvrtog deteta, subvencionisanja stambenih kredita za mlade parove i povećanja naknada za porodilje, do dodatnih benefita za majke. Ipak, naglasak se stavlja na takozvana „nedemografska rešenja“, koja podrazumevaju reforme u obrazovanju, prilagođavanje tržištu rada, promene u penzionom sistemu i pomeranje starosne granice za odlazak u penziju.

„Poseban značaj ima ulaganje u obrazovanje radno sposobne populacije, što bi moglo da poboljša kvalifikacionu strukturu radne snage i poveća produktivnost. U kombinaciji sa tehnološkim inovacijama i kapitalno intenzivnim investicijama, ovaj pristup mogao bi da ublaži negativne efekte smanjenja broja radnika. Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li će sektori sa nižom dodatom vrednošću, koji trenutno dominiraju domaćom privredom, moći da iskoriste ove potencijale u punoj meri“, navodi Nikolić.

On dodatno ukazuje i na potrebu skraćivanja trajanja studija, podsticanja ranijeg zapošljavanja mladih i povećanja učešća žena na tržištu rada, kako bi se raspoloživi ljudski resursi maksimalno iskoristili u uslovima sve izraženijeg demografskog pada.