Kako paušalci opstaju uz promene poreske osnovice?

Primena ograničenja prema kojem poreska osnovica za paušalno oporezovane preduzetnike može da raste najviše 10 odsto godišnje produžena je do kraja 2028. godine. Iako se ova mera u zvaničnim saopštenjima često predstavlja kao vid zaštite paušalaca od naglih skokova fiskalnih obaveza, u praksi se veliki broj preduzetnika već godinama suočava sa konstantnim, gotovo automatskim uvećanjem osnovice upravo u maksimalno dozvoljenom iznosu.

Za mnoge je to značilo da su im ukupni mesečni troškovi, uključujući poreze i doprinose, u periodu od pet godina porasli sa oko 38.000 dinara na više od 60.000 dinara.

Takav rast obaveza otvorio je pitanje koje sve češće muči male preduzetnike: da li povećanje troškova treba da prati i rast cena njihovih usluga, kako bi poslovanje ostalo održivo. Odgovori preduzetnika pokazuju da jedinstvenog recepta nema.

Deo paušalaca tvrdi da su cene u prethodnoj deceniji povećavali minimalno, u nekim slučajevima svega desetak odsto, uz obrazloženje da klijenti jednostavno nemaju prostora za dodatna izdvajanja. Kako kažu, realna kupovna moć građana je smanjena, a čak i oni koji su do skoro redovno izmirivali obaveze sada sve češće kasne sa plaćanjima ili se žale na visinu računa.

Vlasnik jedne paušalne radnje koja posluje u okviru građevinskog sektora kaže da je situacija takva da se ljudi trude da žive isto kao ranije, ali da novac koji je nekada ostajao kao višak sada odlazi na održavanje istog načina života.

„U takvim okolnostima prostor za poskupljenja je ograničen, jer svako dodatno povećanje cena može dovesti do gubitka klijenata. Ipak, postoje i oni koji su, suočeni sa rastom svih ulaznih troškova, odlučili da cene svojih usluga povećaju znatno više – u pojedinim slučajevima i za 80 do 100 odsto. S druge strane, deo preduzetnika je, paradoksalno, cene čak i snižavao, pokušavajući da se održi na tržištu u uslovima pojačane konkurencije i smanjene potražnje“, navodi naš sagovornik.

Počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković u razgovoru za Biznis.rs ocenjuje da tržišni uslovi u velikom broju delatnosti ne ostavljaju mnogo prostora za prebacivanje rasta troškova na krajnje korisnike. Prema njegovim rečima, preduzeća koja su i ranije poslovala na ivici održivosti posebno teško podnose ovakva povećanja.

On ukazuje i na hroničan problem nesklada između zvaničnih stopa inflacije i realnog rasta troškova poslovanja. Dok se u prognozama često govori o inflaciji od tri odsto, uz odstupanja od jedan do dva procenta, stvarni troškovi sa kojima se firme suočavaju neretko rastu dvocifrenim stopama.

Atanacković naglašava da će deo preduzeća uspeti da izdrži ovakav pritisak, ali po cenu smanjenih zarada zaposlenih i nižeg profita.

Međutim, u slučajevima značajnijeg rasta troškova, naročito kada se oni javljaju istovremeno u više segmenata poslovanja, realna je opasnost da mnogi preduzetnici budu prinuđeni da obustave delatnost. To se, kako kaže, već dešava u praksi, posebno među manjim firmama koje nemaju finansijske rezerve.

Poslodavcima dodatni pritisak stvara rast minimalne zarade

Dodatni teret za poslodavce predstavlja i rast minimalne zarade. Od 1. januara ove godine minimalna cena rada povećana je na 371 dinar po radnom času, što na mesečnom nivou – za standardnih 168 radnih sati – iznosi 64.554 dinara, odnosno oko 551 evro. Iako je povećanje minimalca dočekano sa odobravanjem među zaposlenima za poslodavce ono znači i veće izdatke, naročito za one koji su i ranije imali teškoće da isplaćuju i zakonom propisani minimum.

Opterećenje minimalne zarade porezima i doprinosima od januara 2026. godine iznosi oko 55,3 odsto, imajući u vidu da se primenjuje novi neoporezivi iznos od 34.221 dinar. To znači da ukupan trošak minimalne zarade, kada se uračunaju svi nameti, iznosi 96.762 dinara mesečno. Za mnoge poslodavce, posebno u radno intenzivnim delatnostima, ovakav iznos predstavlja ozbiljan izazov.

„Rast minimalne zarade posledica je odluka koje se donose u okviru Socijalno-ekonomskog saveta, gde se svake godine, najčešće u septembru, utvrđuje minimalna cena rada za narednu godinu. Povećanje koje je stupilo na snagu početkom ove godine zapravo je rezultat odluke donete još tokom prethodne godine. U odnosu na početak 2025. godine minimalna zarada je sada veća za čak 37 odsto, što predstavlja jedno od najvećih povećanja u relativno kratkom vremenskom periodu“, navodi Atanacković.

U javnosti su se već pojavile i projekcije budućeg rasta, posebno nakon ranijih izjava da bi minimalna cena rada mogla dostići 650 evra početkom 2028. godine. Na osnovu tih očekivanja napravljena su i određena predviđanja dinamike rasta. Povećanje koje je stupilo na snagu 1. januara iznosilo je 10,1 odsto, dok je najavljeno i dodatno povećanje od oko 10 odsto u septembru ove godine, koje bi se primenjivalo od 2027. godine.

Istovremeno sa rastom minimalne zarade raste i pritisak na ostale plate.

„Veliki broj zaposlenih koji su se nalazili u zoni minimalca sada mora da izađe iz tog raspona, jer bi zadržavanje istih primanja dovelo do izjednačavanja sa zakonskim minimumom. Na to dodatno utiče i hronični nedostatak radne snage, koji je u Srbiji sve izraženiji. Zbog toga zarade imaju tendenciju rasta čak i u periodima kada formalno nema povećanja minimalne plate, jer tržište rada nameće potrebu za konkurentnijim primanjima kako bi se zaposleni zadržali ili privukli“, zaključuje počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković.