Kako se troši novac iz tekuće budžetske rezerve?

Tekuća budžetska rezerva u Srbiji se koristi previše široko i netransparentno, bez jasnih pravila i ograničenja u njenoj upotrebi. Na taj način udaljava se od svoje izvorne namene – finansiranje nepredviđenih i manjih rashoda tokom budžetske godine, ukazuje Fiskalni savet u Oceni revidirane fiskalne strategija za 2026. sa projekcijama za 2027. i 2028. godinu.

“U praksi, ova sredstva se često koriste za finansiranje ad hoc mera i politika kojima nije prethodila javna rasprava niti su deo strateških dokumenata. Za razliku od većine zemalja gde postoje jasno definisana ograničenja za upotrebu rezerve, zakon u Srbiji ih ne definiše. Jedini konkretan limit za upotrebu tekuće budžetske rezerve jeste njen ukupan iznos od četiri odsto budžetskih prihoda, a i ovaj visok iznos u prošlosti je ponekad premašivan (2020. i 2022. godine)”, navodi se u analizi.

Ekonomista i specijalni savetnik Fiskalnog saveta Srbije Slobodan Minić u razgovoru za Biznis.rs upozorava da se na ovaj način Srbija sve više udaljava od dobre međunarodne prakse jer se ovaj mehanizam godinama koristi mnogo šire od njegove osnovne namene.

Naš sagovornik ukazuje da je tekuća budžetska rezerva normalan instrument i u budžetima drugih zemalja, koji treba da omogući kraće procedure i obezbedi Vladi prostor za brzu reakciju u slučaju nepredviđenih okolnosti.

Međutim, problem u Srbiji je što se ovaj novac koristi za ad hoc ekonomske politike, finansiranje budžetskih korisnika, javnih investicija i poverljivih državnih rashoda.

“Ono što je problem i na šta je Fiskalni savet više puta upozoravao je to što se ovaj mehanizam godinama koristi mnogo šire od njegove osnovne namene, a Vlada ima visok stepen diskrecije u korišćenju ovih sredstava. Recimo, u 2025. godini maksimalno dozvoljeni iznos tekuće budžetske rezerve iznosi oko 800 miliona evra, sledeće godine će biti 820-830 miliona evra. To je ogroman iznos koji Vlada može da troši de facto bez parlamentarne kontrole. Samim tim i bez stepena transparentnosti koji postoji kada neke politike i rashodi prolaze proceduru usvajanja budžeta”, ističe Minić.

Od sportskih saveza i verskih organizacija do poverljivih državnih rashoda

Na pitanje na šta se ova sredstva najčešće troše, naš sagovornik kaže da je Fiskalni savet identifikovao nekoliko stvari koje se ponavljaju, pa je tako jedna od stavki koja se po pravilu finansira iz tekuće budžetske rezerve obezbeđivanje sredstava za nove ekonomske politike, koje se u ad hoc maniru donose nakon usvajanja budžeta.

“Drugo, primetili smo da postoji obrazac da se iz tekuće budžetske rezerve sistematski finansiraju neki budžetski korisnici, recimo lokalne samouprave, verske organizacije, sportski savezi, gde se očigledno u prvobitnom budžetu ne predvidi iz nekog razloga dovoljno sredstava i onda im se svake godine praktično dopunjava kasa preko tekuće budžetske rezerve”, navodi Slobodan Minić.

Kada je reč o pojedinačnim vrstama budžetskih rashoda, on napominje da su javne investicije među kategorijama sa kojih se često uzimaju sredstva da bi se ubacila u tekuću budžetsku rezervu, ali i troše. A za to, prema njegovom mišljenju, postoji više razloga.

“Nekada je to možda sporija realizacija, neefikasnost nekih projekata, pa onda ostane u budžetu višak nepotrošenih sredstava koja se onda raspodeljuju na druge. Ali jedan od razloga koji je moguć za prebacivanje sredstava iz rezerve ka javnim investicijima, a koji smo prethodnih godina primetili kao trend, je da neki projekti prosto poskupljuju kako vreme odmiče i onda je moguće da ne samo intenzitet radova, već i viša cena tih radova utiče na dodeljivanje sredstava iz rezerve”, ističe Minić.

Naš sagovornik ukazuje da je vrlo negativno ocenjena praksa to što se novac iz rezerve koristi čak i za finansiranje nekih poverljivih državnih rashoda.

“Dakle, ne samo da to ne prolazi neku budžetsku kontrolu, već i kada dođe do preraspodele sredstava iz tekuće budžetske rezerve javnost zapravo trajno ostaje bez informacija na šta je to otišlo zato što ti rashodi imaju oznaku tajnosti. Primetili smo da jedan značajan deo sredstava u prethodnim godinama odlazi na sektor bezbednosti, to jest za vojsku i policiju, ali je čak i poverljivih trošenja, gde je korisnik zapravo i sekretarijat Vlade. Naša pretpostavka je da je to bilo povezano sa nabavkom energenata u toku energetske krize, ali pošto imaju oznaku tajnosti zapravo nikada do kraja nismo ni bili sigurni na šta je taj novac potrošen”, napominje specijalni savetnik Fiskalnog saveta Srbije.

Neophodno smanjenje rezerve na 1,5 do 2,5 odsto budžetskih prihoda

Na pitanje kako bi ovaj problem naših javnih finansija mogao da bude rešen, Slobodan Minić objašnjava da je prva stvar koja zaista odstupa od dobre međunarodne prakse to što je ukupan okvir budžetske rezerve preširoko postavljen.

“To je četiri odsto prihoda i mi se već približavamo jednoj milijardi evra sredstava koje vlada može potpuno diskreciono da preraspoređuje po svojoj volji, mimo parlamenta i usvojenog budžeta. To je ogroman iznos i prva preporuka je bila da se to smanji. Podsetiću, kada je uveden ovaj mehanizam to je bilo jedan odsto prihoda, pa je povećano na 1,5 do 2,5 odsto i sada smo već na četiri odsto. Vraćanje na nekih dva do 2,5 odsto prihoda bi bilo razumno za zemlju poput Srbije i na to upućuje međunarodna praksa”, ukazuje Minić.

Kako kaže, kod mogućih rešenja važno je da se ograniči mogućnost finansiranja potpuno novih politika iz rezerve, mimo budžeta ili formalnog rebalansa tokom godine.

On smatra da ovaj problem može biti rešen i po ugledu na praksu u evropskim zemljama u kojima se definišu konkretne namene na koje je moguće trošiti ova sredstva.

“To znači da Vladi nije ostavljena potpuna sloboda. A mi sada imamo neke egzotične primere upotrebe sredstava, recimo – sredstva za nagradni fond igre „Uzmi račun i pobedi“, troškovi poput kazni i penala, nabavke izložbenog mobilijara i slično. Znači, to zaista ide na razovrsne namene i potrebno je uvesti određena pravila”, ocenjuje Minić.

Kako kaže, u nekim zemljama postoji pravilo da se ne mogu sredstva koja su namenjena za javne investicije ubacivati u tekuću rezervu, isto tako sredstva koja su budžetirana za plate i slično.

“Moguće je osmisliti skup proceduralnih pravila koji bi malo suzio i ograničio upotrebu tekuće budžetske rezerve na neki način. Da to bude zaista svrsishodno trošenje ovog mehanizma u skladu sa njegovom namenom, a ne da zapravo Vlada ima jedan mali budžet koji može da vodi paralelno osnovnom budžetu, upravlja njime i definiše politike mimo rigorozne kontrole koju zahteva usvajanje takozvanog normalnog budžeta”, zaključuje Minić.