Kako su profesori u Srbiji za jednu deceniju „izgubili“ 1,3 minimalca

Prosvetni radnici u Srbiji dobili su od januara ove godine povećanje zarada od 5,1 odsto, čime je objedinjen paket povećanja dogovoren između Vlade Srbije i sindikata koji je omogućio da nastavnici i profesori svojim platama dostignu prosečnu zaradu u zemlji.

Zaposleni u prosveti dobili su u januaru prošle godine najpre povećanje od 11 odsto, zatim su usledila dva povećanja od po pet odsto (od marta i od oktobra), a zatim i ovo poslednje januarsko od 2026. godine. Dodatna povećanja u ovoj godini nisu predviđena.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je tek u oktobru prosečna zarada isplaćena u sektoru obrazovanja od 111.796 dinara za malo nadmašila prosečnu zaradu u državi koja je iznosila 110.670 dinara. U svim mesecima pre toga je manje ili više kaskala.

Sindikati smatraju da je potpuno opravdano pitanje koliko će dugo i ovaj iznos prosečne zarade u prosveti uspeti da se održi iznad nivoa opšte prosečne zarade, ako se ima u vidu da je u januaru i minimalna zarada porasla, i to u mnogo većem procentu nego plate prosvetnih radnika.

Rast minimalne zarade od 10,1 odsto ponovo će podići prosečnu zaradu, pa je veliko pitanje gde će se u odnosu na to naći prosvetari sa svojim platama.

Ako se ovako nastavi i profesori 2033. na minimalcu

Plata profesora od januara ove godine vredi kao 1,63 minimalca, kaže za Biznis.rs predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije Dušan Kokot. To znači da plata profesora i minimalna zarada stoje u odnosu 1:1,63, dok je pre 12 godina odnos bio 1:2,9.

Profesor je, prema njegovim rečima, u tom periodu „izgubio“ 1,3 minimalca.

“Ako se nastavi ovako da se radi kao u poslednjih desetak godina, izračunali smo da će 2033. godine i profesor da bude na minimalcu”, kaže Kokot ilustrujući koliko brže minimalac raste u odnosu na ostale zarade.

Stav sindikata na čijem je čelu je da se materijalni položaj prosvetnih radnika ne može popraviti tako što će se juriti prosečna zarada, već se ceo sistem zarada u tom sektoru mora iznova postaviti.

“Zašto jedno javno preduzeće može da ima jasno definisane zarade, a prosveta ne može? Naravno da može, pitanje je samo političke volje”.

Rešenje koje smatraju kao jedino ispravno, a koje su predlagali i ostalim sindikatima, ali i Vladi Srbije, je da se zarade u prosveti definišu kao u javnim preduzećima – da osnovica bude minimalac a onda da se definišu koeficijenti.

“Pa da znamo da je pomoćni radnik 1:1, da je profesor 1:2 ili 1:2,5 u odnosu na minimalnu zaradu. Tada imamo pravičnu i održivu zaradu za koju i buduće generacije znaju – to je zarada i ona ne može da bude manja od toga. Po ovome bi plata profesora bila nešto veća od prosečne zarade jer je ona uvek oko dva minimalca”, objašnjava Kokot.

Prema njegovim rečima, stanje u prosveti je trenutno takvo da pomoćni i administrativni radnici imaju različitu stručnu spremu, različitu odgovornost na poslu, a nose kući istu platu – minimalnu.

“Čak tetkica može da odnese i više ako ima više radnog staža. Imamo situaciju da pomoćni radnik zaradi 70 odsto minimalne zarade, a onda mu država dotira 30 odsto, to je neodrživ sistem”, kaže Kokot.

Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Saša Ranđelović kaže da iznos minimalne zarade posle nekoliko povećanja u prošloj i ovoj godini može da bude destimulativan za srpsku privredu.

“Relativno značajno povećanje minimalne zarade nosi neke pozitivne posledice iz perspektive zaštite socijalnog položaja najslabije plaćenih radnika, ali sa ovim povećanjima naša minimalna zarada se približava nivou od 60 odsto prosečne što je značajno iznad statistike u drugim evropskim zemljama. Okvirno posmatrano, dobra praksa je da minimalna zarada bude od 40 do 45 odsto prosečne zarade, a ona raste do 60 odsto, što može da destimuliše zapošljavanje i investicije. Možda izazove i seljenje nekog dela aktivnosti u sivu zonu”, kazao je Ranđelović na predstavljanju Kvartalnog monitora krajem godine.