Ko će na kraju platiti ceh ograničavanja marži trgovinskih lanaca?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić predstaviće u nedelju, 24. avgusta, veliki paket ekonomskih mera za podršku građanima. Jedna od najvažnijih na ovoj listi mera odnosiće se na ograničenje marži trgovaca, a sve kako bi država stala na put rastu cena.

Ministar finansija Siniša Mali najavio da će marže u najvećim trgovinskim lancima biti ograničene na maksimalnih 20 odsto, što će obezbediti niže cene proizvoda za građane.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici Goran Vukmirović u razgovoru za Biznis.rs ocenjuje da je ova mera zakasnela jer cene prehrambenih proizvoda na rafovima prodavnica rastu već nekoliko godina. Sa druge strane, on smatra da nisu samo trgovinski lanci krivci za rastuću inflaciju i da je pitanje kome će se na kraju “ispostaviti račun” za najavljene ekonomske mere koje su, prema njegovom mišljenju, kratkoročne i populističke.

“I naši studenti ekonomije bi znali da se prilikom kreiranja trgovinske politike preferiraju indirektne, a ne direktne mere uticaja, što znači da ukoliko želite dugoročno dejstvo na uređenje tržišta bolje je primenjivati indirektne mere koje utiču na sve učesnike podjednako i dovode do toga da se tržište samoreguliše na nekom optimalnom nivou”, navodi naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, ukoliko dođe do narušavanja odnosa ponude i tražnje i postoji prisutna inflacija, država može da posegne i za nekim direktnim merama poput ograničavanje cene goriva na benzinskim pumpama u maloprodaji ili sa druge strane putem akciznih mera čak i podigne cene kod nekih proizvoda luksuznih dobara, poput cigareta i alkoholnih napitaka.

“Što se tiče potrebe da se država umeša u jedan sveprisutan višegodišnji rast cena, pogotovo u segmentu prehrambenih proizvoda u maloprodaji, moje mišljenje je da su ove mere zakasnele. Činjenica je da je od pandemije korona virusa, pa i ranije, rast cena višestruko brži u ovom segmentu nego kod drugih kategorija proizvoda i da je on svakako brži od rasta prihoda penzionera, pre svega kao najugroženije kategorije, ali i onih sugrađana koji nemaju prihode, nisu zaposleni ili su zaposleni sa prihodima koji su na nivou minimalne zarade”, smatra Vukmirović.

On podseća da je potrošačka korpa dva puta veća od prosečne plate, koja se kreće na nivou od oko 100.000 dinara, što govori o nezrazmeri između kretanja cena osnovnih životnih namirnica i troškova života u odnosu na kretanje prihoda.

“Ono što dodatno zabrinjava jeste procentualni udeo namirnica i prehrambenih proizvoda u ukupnoj potrošnji stanovništva, koji je i dalje preko 40 odsto. S obzirom da je to jedan od najviših procenata praktično na nivou čitave Evrope, to jeste nešto što utiče na kvalitet života građana i na njihov životni standard”, dodaje on.

Vukmirović smatra da za celokupnu situaciju ne treba kriviti samo trgovinske subjekte. Naglašava da su to preduzeća koje zapošljavaju veliki broj građana i pomažu da tržište bude snabdeveno.

“Njihove prosečne marže poslednjih godina jesu nešto veće nego što su možda uobičajene, ali to ne znači automatski da oni beleže natprosečne profitne stope. Nažalost, naše tržište je još uvek relativno neujednačene snage i postoji dosta problema i u njihovom snadevanju, nekim aspektima logistike, pa su veće marže koje naši veliki domaći trgovinski lanci imaju u principu posledica neefikasnosti čitavog lanca snadevanja, koji je onda na kraju vidljiv u konačnim cenama maloprodajnih proizvoda”, ističe naš sagovornik.

Kako kaže, nije samo hrana i nisu samo trgovinski lanac jedini krivac za trenutnu disproporciju prihoda i rashoda domaćinstava.

“Jesu jedan od bitnih činilaca, ali ne i jedini. Sa druge strane, trgovina kao delatnost je takva da je vrlo prilagodljiva. Oni će se snaći i neće trgovci propasti zbog ovih mera, ali verovatno neće ni dopustiti da se to preko njihovih leđa dugo lomi”, navodi on.

Iako još uvek nije poznato na koji način će ova ekonomska mera biti realizovana, Vukmirović ocenjuje da ograničavanje marži u maloprodaji treba da bude najkraćeg mogućeg karaktera jer njihov efekat po pravilu ne može dugo da traje.

“Na kraju krajeva sistem će se resetovati i taj nedostatak mogućnosti da se pokriji svi troškovi koji nastaju u maloprodaji verovatno će trgovinski lanci da prevale na dobavljače, proizvođače, i poljoprivrednike pritiskom na nabavne cene”, smatra on.

Sa druge strane, Vukmirović kaže da je problematično pitanje da li će svi proizvodi biti obuhvaćeni ovim merama ili će kao to biti što je bio slučaj ograničavanja cena kada je u dogovoru države sa trgovinskim lancima u akciji “Najbolja cena” obuhvaćeno oko 80 izabranih artikala.

“Pitanje je koliko cena parizera utiče na životni standard onih koji to ne kupuju. Njima taj efekat izostaje. Ne kažem da taj efekat ne postoji kod jednog dela stanovništva, ali ograničavanja hleba tipa Sava, koji je 50 dinara, ne utiče na one koju kupuju ražani ili crni hleb”, navodi on i dodaje da za najugroženiji deo stanovništva treba da postoje druge socijalne mere.

Zato on smatra da je ovo jedna mera koja neće doneti velike efekte i koja će imati svrhu da olakša jesen jednom stegmentu stanovništva.

“Te mere bi trebalo da traju nekoliko meseci, čak i nekoliko nedelja. Suština postavke politike cena u savremenoj trgovini bazira se na dobrom poznavanju potrošača i marketinga. Sistem koji danas trgovci koriste je da, primera radi, spuste cenu parizera, podignu cenu šunke i vi na kraju opet izađete iz trgovine sa sličnim računom kao i ranije”, objašnjava Vukmirović.

Ako se ova mera bude odnosila na sve proizvode u prodavnicama, naš sagovornik smatra da će doći do toga da će se neki artikli potpuno povući.

“Sumnjam da će neko držati artikle poput skupih proizvoda sa tako malom razlikom u ceni, koji se ređe kupuju i koji jednostavno ostvaruju veće troškove. Takva mera bi verovatno uticala na to da se neki proizvođači, dobavljači, a i sami trgovci odluče da neke proizvode koji im nisu isplativi izbace, što je ograničavanje same snabdevenosti tržišta”, kaže naš sagovornik i ukazuje da marža nije ista na svim proizvodima.

“Na proizvodima kao što su hleb ili mleko ona je u principu niža, što je i normalno jer je njihov obrt veći. Na proizvodima koji imaju veću jediničnu cenu marža je po pravilu veća, ređe se kupuje, duže stoje, stvaraju neke druge troškove i zato ne može biti isti procenat marže na hleb i šampon i recimo na smrznuto voće, koje zahteva rashladnu vitrinu i troši struju i zbog toga je, između ostalog, diskutabilno kako će na kraju ova mera sprovoditi”, ističe Vukmirović

Prema njegovom mišljenju, svi dosadašnji primeri pokazuju da nadležni državni organi te mere koriste kratkoročno i populistički jer su one u većini slučajeva pompenzno najavljivane, a nisu ništa donele jer čim su ukinute, cene su opet porasle.

Vukmirović podvlači da je pitanje kako će ta mera zaživeti jer nije dobrodošla ni kod trgovaca, ni kod proizvođača jer na kraju pogađa najslabije u lancu snabdevanja, koji praktično trpe posledice.

“Najbolja varijanta bi bila da kupci sami svojim ponašanjem utiču na ponudu i potražnju ako trgovci preteraju sa cenama. Da se udruženja i sami potrašači organizuju i da bojkotuju kupovinu o određenim terminima ili određenih proizvoda i trgovaca, kao što je već bio slučaj. Mislim da je to mnogo jači signal da nešto ne rade kako treba. Nije isključeno ni da država trgovce natera da prihvate ovakvu meru, a da im zauzvrat to kompenzuje i oslobodi ih nekog dela poreza na plate ili slično. Mi u stvari ne znamo koliki će na kraju biti ukupan račun čitave ove mere”, zaključuje profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici Goran Vukmirović.