Koje firme nemaju obavezu utvrđivanja stvarnih vlasnika?

Centralna evidencija stvarnih vlasnika, baza podataka o fizičkim licima koja stoje iza kompanija i organizacija registrovanih u Srbiji, funkcioniše već skoro sedam godina, ali nova pravila koja je doneo najnoviji zakon donose značajne promene u načinu na koji se stvarni vlasnici identifikuju i evidentiraju.

Ova evidencija, kojom upravlja Agencija za privredne registre (APR), osnovana je 2018. godine sa ciljem da se poveća transparentnost vlasničkih struktura i spreči pranje novca i finansiranje terorizma.

Obaveza evidentiranja stvarnog vlasnika odnosi se na veliki broj registrovanih subjekata – od privrednih društava (izuzev javnih akcionarskih društava) i zadruga, preko ogranaka stranih kompanija, poslovnih udruženja i fondacija, pa sve do predstavništava stranih organizacija. Izuzetak su političke partije, sindikati, sportska udruženja i verske zajednice.

Prema novom zakonu, stvarni vlasnik je fizičko lice koje:

• Poseduje direktno ili indirektno najmanje 25 odsto kapitala, akcija, prava glasa ili drugih prava u kompaniji

• Ima preovlađujući uticaj na donošenje poslovnih odluka

• Posredno obezbeđuje sredstva i time bitno utiče na upravljanje

• Ima dominantnu kontrolu nad fondacijom, povereništvom ili trastom

• Registrovano je za zastupanje ako nijedno drugo lice ne ispunjava prethodne kriterijume

Ako se, pak, stvarni vlasnik ne može utvrditi ni po jednom od navedenih osnova, zakon nalaže da se kao stvarni vlasnik evidentira fizičko lice koje je registrovano kao zakonski zastupnik ili član organa upravljanja.

U smernicama Ministarstva finansija ističe se da se pri utvrđivanju stvarnog vlasnika ne treba zaustaviti samo na formalnim vlasnicima koji imaju 25 procenata udela. Potrebno je ispitati i da li neko drugo fizičko lice ima veći stvarni uticaj, iako možda nema značajan vlasnički udeo.

U praksi to znači da bi, na primer, lice koje posredno kontroliše finansiranje kompanije ili ima presudan uticaj na poslovne odluke, moglo da bude upisano kao stvarni vlasnik iako formalno ne poseduje ni jednu akciju.

Važno je i to što svi uslovi nisu kumulativni – dovoljno je da fizičko lice ispuni jedan od navedenih kriterijuma kako bi bilo evidentirano kao stvarni vlasnik.

Zakon se ne odnosi na kompanije u kojima su Republika Srbija, pokrajina ili lokalna samouprava jedini član ili osnivač. Ipak, ako država ili njene institucije postanu suvlasnici sa više od 25 odsto udela, a nema fizičkog lica koje ispunjava kriterijume stvarnog vlasnika, tada se kao stvarni vlasnik evidentira zakonski zastupnik tog pravnog lica.

Isto važi i u slučajevima kada su među vlasnicima druge države, investicioni fondovi ili javni fondovi osnovani od strane države – tada se stvarni vlasnik određuje u odnosu na lice koje upravlja fondom ili zastupa pravno lice.

Određivanje preovlađujućeg uticaja

Pojam preovlađujući uticaj odnosi se na situacije u kojima fizičko lice ima apsolutnu moć odlučivanja ili pravo veta u vezi sa strateškim pitanjima poslovanja. To znači da ta osoba može samostalno doneti ili blokirati odluku bez potrebe za saglasnošću drugih članova. Takav uticaj prepoznaje se, na primer, kada neko odlučuje o usvajanju ili izmeni poslovnog plana ili pokreće promenu delatnosti ili pravne forme firme.

Takođe, preovlađujuć uticaj ima lice koje odlučuje o novim zaduživanjima i kreditima, ali ima i poslednju reč u vezi sa raspodelom dobiti i dividendama.

Preovlađujući uticaj može postojati i ako lice imenuje većinu članova uprave ili nadzornog odbora ili ako, iako formalno nije deo menadžmenta, redovno usmerava i utiče na odluke upravnog odbora. Često se događa da član društva sa većinskim kapitalom uvek sledi preporuke takve osobe, čime se potvrđuje njen stvarni uticaj.

Važno je naglasiti da stručni savetnici poput advokata, revizora ili poreskih konsultanata ne spadaju u ovu kategoriju – njihov uticaj se ne smatra preovlađujućim jer je ograničen na profesionalne usluge.

Posredno obezbeđivanje sredstava

Zakon prepoznaje i situacije kada stvarni vlasnik nije vidljiv u vlasničkoj strukturi, ali posredno obezbeđuje sredstva i na taj način značajno utiče na poslovanje. Takva osoba može delovati putem ugovora, fiducijarnih aranžmana ili drugih pravnih odnosa koji joj omogućavaju da kontroliše tokove novca.

Na primer, investitor koji preko trećeg lica finansira kompaniju, ali zauzvrat diktira uslove poslovne politike ili investicione odluke, može biti identifikovan kao stvarni vlasnik, iako formalno ne poseduje akcije ili udele.

Poseban izazov predstavljaju situacije u kojima se u vlasničkoj strukturi pojavljuju trastovi ili slična pravna lica stranog prava. Ako takve strukture poseduju najmanje 25 odsto udela, akcija ili prava glasa, zakon nalaže da se u Centralnu evidenciju upišu fizička lica koja su osnivači, poverenici, zaštitnici ili korisnici trasta, kao i svako ko ima dominantan položaj u njegovom upravljanju.

Kada je zastupnik jedini trag u određivanju stvarnog vlasnika

U nekim slučajevima ni nakon detaljne provere nije moguće utvrditi ko je stvarni vlasnik – možda zato što nema lica koje ispunjava uslove ili zato što nedostaje dokumentacija. Tada zakon predviđa rešenje – kao stvarni vlasnik se tretira fizičko lice koje je registrovano za zastupanje ili koje je član organa upravljanja. U ovoj situaciji kompanija sama može da izabere koje će lice upisati kao stvarnog vlasnika – jedno ili više njih – bez obzira na eventualna ograničenja u ovlašćenjima za zastupanje.

“Da bi se dokazalo ko je stvarni vlasnik, dokumentacija igra značajnu ulogu”, navodi se u dokumentu.

Kompanije su dužne da poseduju tačne, ažurirane i relevantne dokumente kojima se potvrđuje osnov vlasništva. U zavisnosti od situacije, to mogu biti: izvodi iz registara ako je vlasništvo direktno, ugovori o osnivanju ili članstvu, izjave zastupnika ili drugi dokazi o preovlađujućem uticaju, bankarski izvodi ili fiducijarni ugovori ako je reč o posrednom obezbeđivanju sredstava.

Ako podaci nisu dostupni iz zvaničnih registara zemlje sedišta stranog vlasnika, oni se mogu pribaviti iz originalne dokumentacije ili overenih kopija koje dostavi zastupnik.

Zakon ne propisuje tačnu formu izjava niti obavezu da se donese posebna odluka o utvrđivanju stvarnog vlasnika, ali jasno nalaže da kompanije moraju da poseduju sve dokaze na osnovu kojih je vlasnik određen. Ovi dokumenti se moraju čuvati najmanje pet godina nakon prestanka poslovanja firme.

Do kraja roka potpune primene zakona o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika obveznici kao što su banke, javni beležnici ili drugi subjekti koji primenjuju mere sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma – moraju da pribave podatke o stvarnom vlasniku iz postojeće Centralne evidencije i da ih uporede sa informacijama koje su sami prikupili tokom provera.

Ako se ispostavi da se podaci razlikuju ili da stvarni vlasnik uopšte nije evidentiran, obveznik je dužan da odmah obavesti nadležni nadzorni organ. Taj organ zatim na svom sajtu objavljuje spisak subjekata kod kojih su uočena neslaganja – na primer, ako neslaganje otkrije banka obaveštava Narodnu banku Srbije, a ako to utvrdi javni beležnik on obaveštava Javnobeležničku komoru.

Kada se podaci usklade i obveznik utvrdi da su u Centralnoj evidenciji tačni i ažurni, o tome obaveštava nadležni organ. Tada se konkretni subjekt briše sa spiska, čime se potvrđuje da je situacija ispravljena.