Koje iznose eko-takse plaćaju paušalci u 2026. godini?

Prijava za eko-taksu podnosi se jednom godišnje lokalnoj poreskoj administraciji (LPA) u opštini u kojoj preduzetnik ili firma posluje, a rok za 2026. godinu ističe u aprilu. Eko-taksa se plaća kvartalno, od momenta dobijanja rešenja za tekuću godinu. Ukoliko rešenje ne stigne na vreme obveznici treba da nastave mesečno plaćanje.

Ekološka taksa obavezna je za sva pravna lica i preduzetnike, kao i za preduzetnike koji su paušalno oporezovani.

Prema rečima poreskog savetnika Milana Radoševića, paušalci podnose prijavu uz popunjen obrazac – prijave za utvrđivanje naknade za zaštitu i unapređivanje životne sredine.

Elektronska prijava vrši se preko portala lokalne poreske administracije, uz korišćenje kvalifikovanog elektronskog potpisa ili eID naloga. Nakon pristupa portalu popunjava se elektronska verzija Obrasca 1 i dokument se digitalno potpisuje. Takođe, postoji i mogućnost da se obrazac preda lično u pisarnici opštine ili pošalje preporučenom poštom.

Visina ekološke takse zavisi od dva faktora – prvi je pretežna delatnost (registrovana u APR-u ili ona koja je donela najveći prihod u prethodnoj godini), dok se drugi odnosi na veličinu pravnog subjekta (mikro, malo, srednje ili veliko preduzeće).

Poreski savetnik objašnjava da visina eko takse, kada je reč o paušalno oporezovanim preduztnicima, zavisi od stepena uticaja njihove delatnosti na životnu sredinu.

Po veličini poslovanja svi paušalci se smatraju mikro preduzećima, zbog čega na njih primenjuju najniži iznosi predviđeni uredbom.

„Delatnosti su razvrstane u tri grupe. One sa malim, srednjim i velikim negativnim uticajem na okolinu. U skladu s tim godišnja eko taksa za paušalce iznosi 5.000 dinara za delatnosti sa malim uticajem, 10.000 dinara za delatnosti sa srednjim uticajem i 20.000 dinara za one koje imaju veliki negativni uticaj na životnu sredinu“, navodi Radošević.

Najmanje tarife, po Uredbi o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu i iznosima naknada, plaćaju mikro preduzeća i preduzetnici koji se bave delatnošću sa malim uticajem na životnu sredinu, na primer – naukom, obrazovanjem, osiguranjem, sportom, ali i kockanjem i klađenjem.

Ista ova grupa firmi (mikro), u delatnostima koje imaju srednji negativan uticaj na životnu sredinu, poput sakupljanja neopasnog otpada, određenih sektora poljoprivrede, popravke i održavanja letelica, proizvodnje baterija i akumulatora, proizvodnje oružja i municije, proizvodnje ulja i masti, sladoleda, prerade mleka, ali i proizvodnje pletenih i kukičanih čarapa, plaća eko-taksu do 10.000 dinara.

U delatnosti koje najviše zagađuju spada rudarstvo, uzgoj životinja, proizvodnja tapeta, proizvodnja papira i kartona, proizvodnja eteričnih ulja, proizvoda od plastike, aluminujuma, bakra, snabdevanje električnom energijom, gasom i parom. Mikro preduzeća koja posluju u okviru ovih delatnosti plaćaju najveći iznos za ovu veličinu preduzeća, odnosno 20.000 dinara.

Velika pravna lica sa velikim negativnim uticajem plaćaju dva miliona dinara godišnje, dok ona sa srednjim i malim negativnim uticajem plaćaju od 500.000 dinara do milion dinara. Srednja pravna lica plaćaju 500.000 dinara za veliki negativni uticaj, 250.000 za srednji i 125.000 za mali.

Zakon dodatno propisuje da eko taksa ne može preći 0,4 odsto ukupnog prihoda ostvarenog u prethodnoj godini. Ovaj limit obezbeđuje da iznos naknade ostane srazmeran obimu poslovanja, pa u slučaju veoma niskih prihoda može doći do proporcionalnog umanjenja obaveze. Ipak, kod paušalaca, zbog fiksnih i relativno niskih iznosa, ovo ograničenje retko ima praktičan efekat.

Prijava se podnosi jednom godišnje, dok se u posebnim situacijama, kao što su osnivanje firme tokom godine, privremeno zatvaranje ili trajno gašenje delatnosti, dodatna prijava podnosi u roku od 15 dana od nastanka promene.

Nakon podnošenja prijave lokalna poreska administracija izdaje rešenje u kojem je naveden tačan godišnji iznos eko takse, kao i broj računa i poziv na broj za uplatu.

Plaćanje se vrši kvartalno, u četiri jednake rate. Uplate se vrše tek po prijemu rešenja, a u slučaju njegovog kašnjenja obaveza se privremeno izmiruje prema iznosima iz prethodnog rešenja, dok se kasnije izvršena plaćanja usklađuju.

„Nepodnošenje prijave do kraja roka predstavlja prekršaj i može rezultirati novčanim kaznama. Kašnjenje u plaćanju povlači obračun zatezne kamate, a dug može biti predmet prinudne naplate. Prilikom zatvaranja radnje ili preregistracije u drugo pravno lice, lokalna poreska uprava proverava da li su sve obaveze, uključujući i eko taksu, u potpunosti izmirene, što često uslovljava izdavanje neophodnih potvrda“, zaključuje poreski savetnik Milan Radošević.