Koju korist mogu imati kupci preduzeća u stečaju?

U Srbiji se trenutno u stečaju nalazi ukupno 1.668 preduzeća, pokazuju podaci bonitetne kuće CompanyWall. Iako se na prvi pogled čini da su takve firme uglavnom sinonim za neuspeh i finansijske probleme, pojedine među njima i dalje mogu predstavljati zanimljivu priliku za investitore i kupce koji u njima vide potencijal za novi početak.

Ekonomista Milan Kovačević objašnjava da kupovina preduzeća koje je završilo u stečaju može doneti i određene prednosti. Jedna od njih je upravo ime firme koje je u prošlosti moglo imati dobru reputaciju na tržištu.

Prema njegovim rečima, brend i prepoznatljivost koje je preduzeće nekada izgradilo mogu imati određenu vrednost čak i nakon što firma zapadne u finansijske probleme. Poslovanje pod imenom koje je već bilo prisutno na tržištu često olakšava ponovno pozicioniranje i može uticati na poverenje kupaca i poslovnih partnera.

Ipak, takva kupovina ima i svoju drugu stranu. Kako ističe Kovačević, novi vlasnici moraju računati i na obavezu izmirivanja dugova koje je firma ostavila iza sebe.

Pitanje koje se u praksi često postavlja jeste da li novi vlasnici nakon kupovine nastavljaju saradnju sa starim klijentima ili pokušavaju da izgrade potpuno novu mrežu kupaca i partnera. Kovačević smatra da je moguće i jedno i drugo.

„Ukoliko je ime preduzeća i dalje poznato na tržištu, ono može predstavljati značajnu prednost jer uliva određeno poverenje kupcima. Upravo zbog toga postoji veća verovatnoća da će proizvodi ili usluge takvog preduzeća lakše pronaći put do tržišta, a kupci će biti skloniji da ponovo koriste ono što im je već poznato“, navodi naš sagovornik.

Koliko često dolazi do kupovine preduzeća koja se nalaze u stečaju zavisi, međutim, od načina na koji se vodi sam stečajni postupak. Prema rečima Kovačevića, ključnu ulogu u tom procesu ima stečajni upravnik.

„Njegov zadatak je da pronađe najbolje rešenje za imovinu firme koja je u stečaju, vodeći računa o interesima poverilaca, ali i vlasnika. Jedna od mogućnosti jeste da se imovina preduzeća prodaje pojedinačno, odnosno da se prodaju pojedinačne nekretnine, oprema ili druga sredstva, a da se od prikupljenog novca namire poverioci koliko je to moguće. Ukoliko nakon toga ostane određeni višak sredstava, on može pripasti osnivačima ili vlasnicima preduzeća“, objašnjava ekonomista.

Druga opcija je prodaja preduzeća kao celine. Takav scenario dolazi u obzir ukoliko se proceni da bi na taj način poverioci mogli biti namireni u većem obimu. Kovačević objašnjava da će stečajni upravnik upravo na osnovu takve procene odlučiti koji model prodaje je najpovoljniji.

„Ako postoji interesovanje za pojedinačne delove imovine i proceni se da bi se njihovom pojedinačnom prodajom moglo prikupiti više novca, upravnik će se verovatnije odlučiti za takav pristup. Sa druge strane, ukoliko se proceni da firma kao celina ima veću tržišnu vrednost, tada se ide na prodaju kompletnog preduzeća“, kaže naš sagovornik.

Za potencijalne kupce koji razmišljaju o ulasku u ovakav proces, prvi i najvažniji korak jeste identifikovanje imovine koja ih zapravo interesuje.

Ta imovina može biti vrlo različita. U nekim slučajevima reč je o opipljivoj imovini poput nekretnina, proizvodne opreme, mašina ili zaliha robe. U drugim slučajevima kupce više zanimaju neopipljivi resursi, kao što su patenti, zaštitni znakovi ili druga intelektualna svojina koju je preduzeće posedovalo.

Kovačević naglašava da je u tom procesu izuzetno važno sprovesti detaljnu proveru poslovnih knjiga i dokumentacije. Cilj takve analize jeste da se utvrdi da li je imovina koju kupac želi zaista slobodna za prodaju i da li na njoj postoje eventualna ograničenja, založna prava ili drugi pravni zahtevi. Takva provera može uključivati pregled inventara koji vodi stečajni upravnik, analizu vlasničke dokumentacije, ali i dodatne pregovore sa upravnikom kako bi se razjasnile sve eventualne sporne situacije u vezi sa imovinom.

Nakon identifikovanja imovine i provere dokumentacije, sledeći korak u postupku jeste priprema ponude za kupovinu. Stručnjaci u takvim situacijama često savetuju angažovanje advokata ili drugog profesionalnog savetnika koji može pomoći kupcu da pravilno sastavi ponudu i dostavi je nadležnom licu u stečajnom postupku.

Ponuda bi trebalo da sadrži precizan opis imovine koju kupac želi da kupi, cenu koju je spreman da plati, kao i sve dodatne uslove pod kojima je spreman da realizuje transakciju.

Nakon toga stečajni upravnik ili drugo nadležno lice razmatra pristigle ponude. U tom procesu može zatražiti dodatna pojašnjenja, dodatnu dokumentaciju ili pregovarati sa ponuđačima kako bi se razjasnili uslovi ponude ili eventualne nejasnoće u vezi sa imovinom koja je predmet prodaje.

Ukoliko stečajni upravnik prihvati ponudu, naredna faza podrazumeva pregovore o konačnim uslovima transakcije. U tim pregovorima može se razgovarati o visini kupoprodajne cene, načinu i rokovima plaćanja, kao i o drugim detaljima koji su važni za realizaciju kupovine.

Kada se postigne dogovor, proces ipak ne završava odmah. U Srbiji prodaja imovine preduzeća koje je u stečaju mora dobiti i saglasnost suda koji nadgleda stečajni postupak.

„Zbog toga se nakon dogovora o uslovima transakcije sudu podnosi zahtev za odobrenje prodaje. Sud potom razmatra dostavljenu dokumentaciju, a po potrebi može zatražiti dodatne informacije ili pojašnjenja pre nego što donese konačnu odluku. Ukoliko sud odobri transakciju, može se pristupiti realizaciji prodaje imovine“, zaključuje ekonomista Milan Kovačević.