Koliko Srbija zaista može bez upotrebe fosilnih goriva?

Pitanje da li zemlje poput Srbije mogu postati energetski samoodržive oslanjanjem isključivo na obnovljive izvore energije sve češće se postavlja u svetlu energetske krize.

Međutim, odgovor zahteva detaljan uvid u stvarno stanje – kako u pogledu trenutne potrošnje, tako i realnih potencijala obnovljivih izvora.

Branimir N. Grgur, redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, katedre za Fizičku hemiju i elektrohemiju u razgovoru za Biznis.rs kaže da podaci za 2024. godinu pokazuju da Srbija raspolaže ukupnim energetskim bilansom od 17,86 miliona tona ekvivalenta nafte (Mten).

Od toga domaća proizvodnja pokriva 58,5 odsto, dok se čak 41,5 odsto energije obezbeđuje iz uvoza. Ova struktura jasno ukazuje na značajnu energetsku zavisnost, posebno kada je reč o nafti i prirodnom gasu, čiji se najveći deo potreba podmiruje iz inostranstva.

„Najveći oslonac domaće proizvodnje i dalje je ugalj, koji učestvuje sa više od trećine ukupne potrošnje energije. Istovremeno, obnovljivi izvori imaju znatno manji, ali ne i zanemarljiv udeo. Hidroenergija prednjači među njima, dok biomasa takođe ima značajnu ulogu, pre svega u sektoru grejanja domaćinstava. Vetar, solarna energija i biogas još uvek učestvuju skromno, ali beleže postepen rast“, navodi Grgur.

Kada se posmatra proizvodnja električne energije, Srbija je u 2024. godini proizvela oko 37,85 teravat-sati (TWh). Od toga su termoelektrane na ugalj obezbedile gotovo dve trećine proizvodnje, što potvrđuje duboku oslonjenost energetskog sistema na fosilna goriva.

„Hidroelektrane su učestvovale sa oko 28 procenata, dok su vetar i solar zajedno činili tek nekoliko procenata ukupne proizvodnje. Nakon odbitka gubitaka i interne potrošnje, krajnjim korisnicima je isporučeno oko 31 TWh električne energije“, kaže naš sagovornik.

Profesor Grgur ocenjuje da je slična slika i u sektoru toplotne energije, gde dominiraju biomasa, električna energija i prirodni gas.

„Najveći deo toplote troši se u domaćinstvima, dok daljinsko grejanje i industrija imaju manji, ali i dalje značajan udeo. Ukupna proizvodnja električne i toplotne energije zajedno iznosi 8,68 Mten, što predstavlja važan segment ukupnog energetskog bilansa“, smatra naš sagovornik.

Kada je reč o potencijalima obnovljivih izvora, procene variraju u širokom rasponu, u zavisnosti od metodologije.

„Teorijski maksimumi deluju ohrabrujuće, ali realne procene, koje uzimaju u obzir tehnička ograničenja, ekološke posledice i ekonomske faktore, znatno su skromnije. Ukupni realno iskoristivi potencijal obnovljivih izvora za proizvodnju električne energije procenjuje se na oko 31,6 TWh, odnosno približno 2,9 Mten“, navodi Grgur i dodaje da najveći neiskorišćeni prostor i dalje postoji u hidroenergiji, vetru i solaru.

Ipak, ni ovi resursi nisu bez ograničenja. Dalji razvoj hidroenergetskih kapaciteta otvara pitanja zaštite ekosistema, posebno kada je reč o manjim vodotokovima. Vetar i solar, s druge strane, zavise od vremenskih uslova i zahtevaju dodatna ulaganja u balansiranje sistema i skladištenje energije.

Biomasa predstavlja specifičan slučaj – njen potencijal je značajan, ali je teško precizno proceniti zbog različitih načina korišćenja, od grejanja do proizvodnje električne energije. Geotermalni izvori su, prema dostupnim podacima, još uvek gotovo neiskorišćeni.

„Čak i u scenariju maksimalnog korišćenja obnovljivih izvora, ukupna dodatna proizvodnja energije iz ovih izvora teško bi premašila oko tri Mten. To je višestruko manje od ukupnih energetskih potreba zemlje. Istovremeno, Srbija će u narednom periodu biti suočena sa obavezom smanjenja upotrebe uglja, kako zbog ekoloških razloga, tako i zbog uvođenja taksi na emisije ugljen-dioksida u okviru evropskih politika“, objašnjava profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

U takvim okolnostima, prelazak isključivo na obnovljive izvore energije ne može obezbediti potpunu energetsku nezavisnost.

„Umesto toga, realniji scenario podrazumeva kombinaciju različitih izvora, odnosno povećanje udela obnovljivih, unapređenje energetske efikasnosti, diversifikaciju snabdevanja i razvoj novih tehnologija, poput skladištenja energije ili eventualnog uvođenja drugih niskougljeničnih izvora. Energetska samoodrživost, dakle, ne zavisi samo od raspoloživih resursa, već i od načina na koji se oni koriste, tehnološkog razvoja i strateških odluka. U slučaju Srbije, brojke jasno pokazuju da obnovljivi izvori imaju važnu, ali nedovoljnu ulogu da sami nose celokupan energetski sistem“, zaključuje profesor Branimir Grgur.