Ličnosti godine su oni koji ustaju i suprotstavljaju se

Ana Vučković Denčić, književnica, novinarka i scenaristkinja, rođena je u Beogradu 1984. godine. Autorka je četiri romana, među kojima je “Yugoslav” ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu 2019. godine, a prvi roman “Epoha lipsa juče” u najuži izbor 2003. godine, dok je nagradu “Borislav Pekić” osvojila kao petnaestogodišnjakinja, za kratku priču “Ljuljaška”. Objavila je i romane „Lust’n’dust“ i „Surfing Serbia“, kao i zbirku priča “Plišani soliter”.

Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a potom i master studije filmologije. Na Drugom programu Radio Beograda uređuje i vodi emisije iz oblasti kulture.

Ana Vučković Denčić za Biznis.rs bira filmove, koncerte i izložbe koje su obeležili 2022. godinu, kao i ličnosti koje su ostavile trag u godini za nama.

Događaj godine

– Volim što radim posao koji mi omogućava da prisustvujem predivnim događajima iz kulture i umetnosti. Sigurno deset puta godišnje osetim tu magiju i metafiziku, kada pomislim da sam srećna što sam živa pa mogu da doživim tako nešto. Žao mi je što sam propustila Martu Argerič na Kolarcu, ali sam zato slušala Nikola Pjovanija, kompozitora čija je muzika obeležila neke filmove Felinija, kao i film „Život je lep“ Roberta Benjinija. Naravno da sam se rasplakala, to je ove godine bila česta situacija, da plačem ganuta nečim lepim, da budem dirnuta. E da nam je više takvih godina, kada će to biti razlog za plakanje. Malo je i u mom karakteru, malo i u vrhunskim delima kojima sam prisustvovala i u bioskopu i u pozorištu. Ne mogu da izdvojim samo jedan, ali mogu da ih pobrojim.

Film „Leto kad sam naučila da letim“ ima kvalitet koji za mene ima i Meri Popins. Ma koliko puta da gledam film, uvek ću se rasplakati na istim mestima. Kakav sjajan, iskren, nežan film za sve generacije, i čarobna priča Jasminke Petrović, fotografija, ambijent starog Hvara, i konačno film o deci i mladima za decu i mlade, priča o prihvatanju i oprostu, o onom momentu kada za jedno leto odrastemo neprimetno.

Preporučujem i predstavu „Tri zime“, po tekstu Tene Štivičić i u režiji Jasne Đuričić, predstavu koja traje više od tri sata, ali predstavlja radost, preispitivanje, katarzu. Još jedan događaj koji mi je izmamio suze, probudio me i što je za autora vrlo važno – nagnao me i inspirisao da pišem.

I da, kako da zaboravim diptih Mile Turajlić posvećen radu Stevana Labudovića, snimatelja Filmskih novosti, koji je zabeležio Titova putovanja, nastajanje i samit Nesvrstanih, kao i borbu Alžiraca za nezavisnost. Neprocenjivo!

Ličnost godine

– Žene Irana. Kad pomislimo da smo uniženi i obespravljeni, osiromašeni, nažalost uvek ima gore. Ustati i dići glas je teško. Ali nekad je i lako, jer drugačije ni ne može, telo se buni protiv stega i represije. I 2022. godine kao i prethodne, za mene su ličnosti godine oni koji ustaju i suprotstavljaju se, oni koji idu sami ili sa svojom decom u rukama i pešače hiljade kilometara, plivaju, trpe bure i brodolome, samo da spasu živu glavu. I svoje dostojanstvo.

Takođe, za mene je ličnost godine Sava Šumanović, koji se velikom izložbom vratio u naš život. Za neke on je sve vreme bio tu, u svom Šidu, ali je za nas koji nismo tamo bili, osim u prolazu i pomoću njegovih slika, on na najlepši način obeležio kraj ove godine.

Najbolji poslovni potez godine

– Ne bih mogla da ovaj potez nazovem poslovnim. Možda baš kontra. Videla sam i da je ova vest stara nekoliko godina, ali mislim da može da bude aktuelna svake. Reč je o čoveku koji je poklonio svoju kuću na Fruškoj Gori deci oboleloj od raka, za njihov oporavak. Svake godine su oni koji, bilo da imaju malo ili mnogo, a doniraju, poklanjaju i daju – pravi heroji.

Poslovni promašaj godine

– Svako ko svojim delovanjem namerno ugrožava životnu sredinu, od gigantskih multinacionalnih kompanija do pojedinaca koji će u reku baciti frižider, konzervu ili karoseriju kola.

Očekivanja u 2023. godini

– Nekad sam bila optimista, pa pesimista, a sada stvari gledam prilično realistično. U svakom trenutku na svetu traje neki rat, i prilično je naivno reći – da ne bude rata. Očigledno ratova mora da bude, jer to tako odgovara nekim ljudima. Jedno su želje, drugo realna očekivanja. Ja sam od onih ljudi koje ne mori toliko poskupljenje (iako para ni od korova), koliko realna fizička bezbednost. Mogućnost novih ratova i nemira je nešto zbog čega pomišljam da zaista odem negde daleko, u neku Kostariku, daleko od svega.

Ali pošto sam i dalje ovde, očekujem od sebe u sledećoj godini da se držim nekih lepih rituala koji mi poboljšavaju život – da idem na plivanje nekoliko puta nedeljno, da trčim, ako mi čestice u vazduhu dozvole, da pišem više, da završim zbirku priča, da budem zdrava i uživam u mojim omiljenim trenucima samoće i lutanja po gradu, i da više vremena provodim sa svojim detetom, na koncertima, u bioskopu, da putujem, da budem produktivna. Jer para za kapitalne investicije, u mom slučaju, ionako nema.