Najčešće jedemo pasulj iz Kirgistana – Srbija ne proizvodi dovoljno za sopstvene potrebe

Pasulj, simbol domaće kuhinje i nezaobilazni sastojak tradicionalnih jela, u Srbiji je nekada bio mnogo više od obične namirnice – bio je strateški važan poljoprivredni proizvod. Danas, međutim, priča o njegovoj proizvodnji izgleda sasvim drugačije.

Docent Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, dr Đorđe Vojnović, ističe da je i ove godine prinos pasulja nizak, uglavnom zbog nepovoljnih agroekoloških uslova. Setva je kasnila zbog kiša koje su formirale pokoricu, dok je u Banatu počela ranije.

“Zbog klimatskih oscilacija i sve češćih suša prosečni prinosi se kreću oko jedne tone po hektaru. Sa navodnjavanjem i sertifikovanim semenom prinosi bi mogli dostići i do 2,5 tone“, objašnjava Vojnović.

On dodaje da je ulaganje u sisteme za navodnjavanje ključno za budućnost domaće proizvodnje.

“Bez savremene agrotehnike i ulaganja u kvalitetan setveni materijal, Srbija neće moći da povrati prehrambenu samodovoljnost, a kamoli da razvije izvozni potencijal”, ocenjuje Vojnović.

Stručnjaci se slažu da poljoprivredna politika mora da se promeni. Prioritet nove agrarne strategije mora biti prehrambena samodovoljnost – obezbeđivanje dovoljno domaćeg mesa, mleka, povrća i naravno, pasulja. Tek nakon što Srbija pokrije sopstvene potrebe, može se govoriti o povećanju proizvodnje i izvozu.

“Poljoprivreda je ogledalo ekonomije svake zemlje. Ako ne možemo sami da proizvedemo osnovne namirnice kao što su pasulj ili mleko, onda ne možemo govoriti o stabilnoj i održivoj privredi”, kaže agroanalitičar Branislav Gulan.

On naglašava da je najveća proizvodnja pasulja na prostoru današnje Srbije zabeležena davne 1955. godine – čak 101.030 tona. Tada je gotovo svako poljoprivredno domaćinstvo sejalo pasulj, a domaće potrebe bile su u potpunosti zadovoljene, uz značajan izvoz.

“Od te rekordne godine proizvodnja je počela da opada iz decenije u deceniju. Do 2019. Srbija je uspela da proizvede tek 9.027 tona, a godinu dana kasnije svega 9.253 tone – što je više od deset puta manje nego pre sedam decenija. Danas se pasulj u Srbiji gaji na svega oko 7.000 hektara, a prinosi retko prelaze jednu tonu po hektaru”, objašnjava Gulan.

Pad proizvodnje doveo je do toga da Srbija više ne može sama da zadovolji svoje potrebe. Prema podacima Privredne komore Srbije, samo prošle godine uvezeno je pasulja u vrednosti od 22,4 miliona evra. Najviše ga je stiglo iz Kirgistana (za 10 miliona evra), Bugarske (3,7 miliona), Poljske (2,9 miliona) i Egipta (2,5 miliona evra).

S druge strane, izvoz je bio simboličan – tek 3,5 miliona evra, a glavni kupci bili su Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i Crna Gora. Na uvoznim listama dominiraju beli pasulj krupnog zrna, šareni i crveni pasulj, dok se iz Srbije najviše izvoze sorte tetovac i visokokvalitetni beli pasulj krupnog zrna.

Klimatske promene dodatno komplikuju situaciju. Sušna leta i visoke temperature značajno smanjuju prinose, a bez ulaganja u navodnjavanje i modernu agrotehniku teško je ostvariti rezultate.

“Povrtari navode da ih je ove sezone spasao jedino sistem za navodnjavanje, ukoliko su ga imali. I pored toga mahune nisu pune zbog ekstremnih temperatura. Ako Srbija želi da obnovi svoju poljoprivredu mora početi od osnovnog – od povratka samodovoljnosti i ulaganja u proizvodnju. Tek kada ponovo budemo gajili dovoljno pasulja za sopstvene potrebe, moći ćemo da govorimo o izvozu i rekordima koji su poslednji put viđeni pre 70 godina”, zaključuje Branislav Gulan.