Navodnjavanje višedecenijski problem srpske poljoprivrede

U Srbiji je tokom 2024. godine navodnjavano 48.668 hektara poljoprivrednih površina, što je za 2,3 odsto više nego u prethodnoj godini.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama imale su oranice i bašte – sa 93,5 odsto, a potom slede voćnjaci sa 5,9 i ostale poljoprivredne površine sa udelom od 0,6 odsto.

“Za navodnjavanje je u 2024. godini ukupno zahvaćeno 66,74 miliona kubnih metara vode, što je za 5,2 odsto više nego u prethodnoj godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova – 92,8 odsto, dok su preostale količine zahvaćene iz podzemnih voda i ostalih izvora”, navodi RZS.

Najzastupljeniji tip navodnjavanja bio je orošavanjem. Od ukupne navodnjavane površine, orošavanjem se navodnjavalo 91 odsto površine, kapanjem 8,8 odsto, dok se površinski navodnjavalo svega 0,2 odsto.

Agroekonomski analitičar Žarko Galetin ističe da je Srbija pri samom dnu u regionu kada je reč o zalivnim sistemima i površinama zemljišta koje se navodnjava.

“To je problem sa kojim se suočavamo. Država nešto pokušava, ima grantova i kreditnih linija za podsticanje ulaganja i investiranja u zalivne sisteme. Međutim, očigledno je da tu nema nekog sistemskog rešenja”, ocenjuje Galetin.

Podatak da se 92,8 odsto vode za navodnjavanje crpi iz vodotokova pokazuje da je Srbija u potpunosti zapostavila povrtarsku proizvodnju.

“Mi smo time ograničili intenzivnu povrtarsku proizvodnju, koja je najviše zastupljena, a koju ne možete da zasnujete bez zalivnih sistema. Dakle, mi smo amputirali jednu veliku površinu i deo poljoprivrednog zemljišta za intenzivnu proizvodnju koja nije naslonjena pri vodotokove”, smatra naš sagovornik.

On tvrdi da perspektiva srpske poljoprivrede nisu pšenica, kukuruz, soja i šećerna repa – „uz dužno uvažavanje jer mi jesmo veliki proizvođači svega toga, ali to su kulture koje ne zahtevaju tako intenzivnu proizvodnju“.

„Mnogo veća zarada za same poljoprivrednike je od intenzivne, konkretno od povrtarske proizvodnje, koju ne možete da realizujete bez zalivnih sistema”, navodi Galetin.

Da bi se ovi sistemi koristili neophodna su hidrološka ispitivanja i ozbiljna istraživanja jer su i ti resursi relativno ograničeni.

“Čak i ti bunari mogu posle nekoliko godina da presuše i da budu potpuno disfunkcionalni, a poljoprivrednici naprave relativno veliko ulaganje i ispostavi se da posle toga nemaju vodu i kapacitet za korišćenje”, kaže on i dodaje da su za navodnjavanje neophodni ozbiljni projekti i napori da se obezbede veće površine pod ovim sistemima.

Ipak, Žarko Galetin objašnjava da vodotokovi stoje kao najefikasniji i najjeftiniji način za korišćenje vodnih resursa, ali da su tu i ostali sistemi.

“Država mora da bazira poljoprivredu na intenzivnijoj proizvodnji, a ne samo na takozvanom suvom ratarenju. To, pored navodnjavanja, podrazumeva i korišćenje stajskog đubriva za koje morate da imate razvijeno stočarstvo, koje mi ovom trenutku nemamo. To je čitav lanac problema koje u ovom trenutku ne možemo da rešimo, ali u nekoj perspektivi – da, zaključuje Galetin.