Nema ponovnog obračuna penzije ako se ne ispuni starosni uslov

Iako se odlazak u penziju formalno smatra završetkom radnog veka, praksa u Srbiji pokazuje da za mnoge to predstavlja tek promenu statusa, a ne i povlačenje sa tržišta rada.

Posebno je izražen trend među stručnjacima u deficitarnim zanimanjima, poput vozača, lekara i trgovaca, ali i među bivšim preduzetnicima koji ni nakon penzionisanja ne odustaju od poslovnih aktivnosti.

Podaci Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje pokazuju da od ukupnog broja penzionera 2,5 odsto nastavi sa radom. Iako taj procenat ne deluje visok, iza njega se krije raznolika struktura ljudi koji, iz ekonomskih ili profesionalnih razloga, odlučuju da nastave da rade. Posebno su brojni oni koji su tokom radnog veka bili preduzetnici, a kojima penzija, zbog nižih uplata doprinosa, ne obezbeđuje dovoljno prihoda za život.

Pravila o ponovnom zapošljavanju penzionera definisana su Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju. Propisima je određeno da svaki korisnik penzije koji se ponovo prijavi na obavezno osiguranje, bez obzira na osnov – bilo kao zaposleni ili kao preduzetnik – mora da plaća doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Stopa doprinosa iznosi 24 odsto i obračunava se na zaradu ili na osnovicu osiguranja, bez ikakvog umanjenja zbog činjenice da je reč o penzioneru.

Advokat Nevena Petrović ističe da ovakva obaveza, iako na prvi pogled deluje kao dodatno opterećenje, može imati i pozitivnu stranu.

“Naime, korisnici starosne penzije koji ponovo uđu u sistem osiguranja imaju mogućnost da, nakon prestanka tog novog osiguranja, zatraže ponovno određivanje penzije. Uslov je da dodatni radni staž traje najmanje godinu dana, a u tom slučaju isplaćuje se povoljniji iznos penzije”, objašnjava Petrović.

Međutim, ova mogućnost nije dostupna svima. Pravo na ponovno određivanje penzije odnosi se isključivo na korisnike starosne penzije, dok oni koji su penzionisani prevremeno nemaju tu opciju. Time se dodatno pravi razlika između različitih kategorija penzionera, što često izaziva nedoumice.

Kada je reč o preduzetnicima, zakon dozvoljava penzionerima koji su otišli u redovnu starosnu penziju da osnuju preduzetničku radnju ili čak društvo sa ograničenom odgovornošću. Razlika je u tome da u sopstvenom preduzeću ne smeju biti zaposleni. Ukoliko se odluče za preduzetničku radnju, plaćaće porez i doprinos za penzijsko osiguranje, dok će visina obaveza zavisiti od toga da li su u paušalnom sistemu ili vode poslovne knjige.

Prema rečima advokata, upravo je ovaj model često najpovoljniji za penzionere, jer u tom slučaju ne plaćaju doprinos za zdravstveno osiguranje niti doprinos za nezaposlenost.

“Penzioner ne može da ostvari pravo na novčanu naknadu za nezaposlenost čak i ako dođe do zatvaranja firme, pa se ti doprinosi smatraju suvišnim opterećenjem”, navodi naša sagovornica.

Sa druge strane, zakon pravi granicu kada je u pitanju ostvarivanje prava na penziju.

Osobe koje su istovremeno zaposlene kod poslodavca i imaju registrovanu preduzetničku radnju ne mogu otići u penziju dok ne prestanu da rade po osnovu koji se smatra prioritetnim.

“U takvim slučajevima, prestanak osiguranja po osnovu radnog odnosa smatra se najvažnijim uslovom za ostvarivanje prava na penziju, bez obzira na to što osoba paralelno obavlja i druge delatnosti”, pojašnjava propise naša sagovornica.

Posebno stroga pravila važe za korisnike invalidske i porodične penzije. U tim slučajevima, svako započinjanje rada ili preduzetničke delatnosti automatski dovodi do gubitka prava na penziju. Zakon, prema rečima advokatice,  polazi od pretpostavke da korisnik invalidske penzije nema radnu sposobnost, te se svako radno angažovanje tumači kao prestanak osnova za isplatu naknade.

Sličan princip primenjuje se i kod porodičnih penzija, gde se rad smatra nespojivim sa pravom koje se ostvaruje po osnovu porodičnih odnosa.