Novim zakonom država pooštrava kontrolu dodele subvencija, kredita i poreskih olakšica

Ministarstvo finansija objavilo je Nacrt zakona o kontroli državne pomoći u kome je detaljno definisano ko, kako i pod kojim uslovima može da dodeljuje pomoć iz javnih sredstava.

Osnovni cilj zakona je da obezbedi kontrolu državne pomoći kako bi se očuvala fer konkurencija na tržištu. Zakon uređuje principe tržišne ekonomije, podstiče privredni razvoj i uvodi transparentnost u proces dodele javnih sredstava. Posebno mesto u ovom sistemu ima Komisija za kontrolu državne pomoći, nezavisno telo koje ima nadležnost da prati, ocenjuje i kontroliše mere koje država i drugi javni subjekti dodeljuju privredi.

Osim opštih pravila, zakonom je regulisan i postupak koji Komisija sprovodi kada odlučuje u upravnim stvarima. Takođe su definisani uslovi za dodelu takozvane pomoći male vrednosti, poznatije kao de minimis pomoć, koja se dodeljuje u ograničenim iznosima i pod posebnim uslovima.

Ipak, zakon ne obuhvata sve vrste podsticaja. Pomoći poljoprivredi i ribarstvu izuzete su iz njegove primene, jer se ta oblast reguliše posebnim pravilima koja proizlaze iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i Evropske unije.

U zakonskom sistemu kontrole ključni pojam je – državna pomoć. Pod tim se podrazumeva svaki stvarni ili potencijalni javni rashod, ali i situacija u kojoj država odustane od dela javnih prihoda kako bi određenom privrednom subjektu obezbedila povoljniji položaj na tržištu. To može biti direktna finansijska podrška, ali i različiti oblici poreskih olakšica, povoljnih kredita ili drugih mera koje kompanijama daju prednost u odnosu na konkurenciju.

Jedan od važnih instrumenata u sistemu podrške je takozvana šema državne pomoći. To je akt ili grupa akata koji omogućavaju da se pomoć dodeli većem broju korisnika koji nisu unapred određeni. Reč je o programima podrške koji su namenjeni širem krugu privrednih subjekata. Takve šeme mogu se odnositi na podsticaje za investicije, razvoj određenih industrija ili podršku pojedinim regionima.

Međutim, zakon postavlja i vremensko ograničenje. Šema državne pomoći ne može trajati duže od deset godina od dana stupanja na snagu, osim u posebnim slučajevima kada zakon predviđa izuzetke.

Pored toga, postoji i individualna državna pomoć. Za razliku od šeme, ona se dodeljuje unapred određenom korisniku – konkretnoj kompaniji ili organizaciji. Takva pomoć se dodeljuje na osnovu posebnog akta davaoca pomoći ili u okviru postojeće šeme, ali uz obavezu prijavljivanja i kontrole.

Moguća promena statusa državne pomoći

Zakon pravi i razliku između postojeće i nove državne pomoći. Postojeća pomoć obuhvata mere koje su već bile na snazi pre određenih rokova iz međunarodnih sporazuma ili koje je Komisija već ocenila kao usklađene sa pravilima. Ona može uključivati i mere koje u trenutku uvođenja nisu predstavljale državnu pomoć, ali su zbog razvoja tržišta ili liberalizacije određenih delatnosti kasnije dobile taj status.

S druge strane, nova državna pomoć obuhvata sve mere koje ne spadaju u postojeću pomoć, kao i izmene već postojećih programa. Posebno se novim merama smatraju šeme kod kojih se budžet poveća za više od 20 odsto.

Zakon takođe definiše vrste državne pomoći. Ona može biti regionalna, kada se podstiče razvoj manje razvijenih područja, ili horizontalna, kada se podržavaju određene privredne aktivnosti bez obzira na sektor. Postoje i posebne kategorije pomoći za zaštitu životne sredine i energetiku, kulturu i informisanje, saobraćaj, kao i za sanaciju i restrukturiranje preduzeća.

Jedan od značajnih oblika je i pomoć u vidu naknade za obavljanje usluga od opšteg ekonomskog interesa – na primer u oblastima gde država obezbeđuje funkcionisanje važnih javnih usluga.

Državna pomoć se može dodeljivati kroz različite instrumente. Najčešći su subvencije, odnosno bespovratna sredstva, kao i subvencionisane kamatne stope na kredite. Pored toga, država može odobriti poreske olakšice, smanjenje ili oslobađanje od plaćanja doprinosa, carina ili lokalnih taksi.

Kupovina javne imovine može biti predstavljena kao državna pomoć

Pomoć može biti i u obliku povoljnih kredita, državnih garancija, otpisa dugova, kao i prodaje ili korišćenja javne imovine po ceni nižoj od tržišne. U nekim slučajevima država može i da kupuje imovinu po ceni višoj od tržišne, što takođe predstavlja vid podrške.

Ključni akt u ovom procesu je odluka ili ugovor kojim se pomoć dodeljuje. Prema zakonu, državna pomoć se smatra dodeljenom onog dana kada je davalac pomoći doneo akt ili zaključio ugovor sa korisnikom.

Zakon uvodi i obavezu kontrole. Davalac pomoći mora da prati kako se dodeljena sredstva koriste, odnosno da li su utrošena za namenu zbog koje su odobrena. Ukoliko se utvrdi da sredstva nisu korišćena u skladu sa odlukom, reč je o nenamenski korišćenoj državnoj pomoći, o čemu se obaveštava nadležna institucija za reviziju.

Poseban deo zakona odnosi se na usklađenost državne pomoći. Određene mere se automatski smatraju usklađenim, kao što je pomoć za otklanjanje štete od prirodnih katastrofa ili podrška za obavljanje usluga od opšteg ekonomskog interesa. Pored toga, pomoć može biti odobrena ako doprinosi razvoju ekonomski nerazvijenih područja, rešavanju ozbiljnih poremećaja u privredi ili realizaciji projekata od posebnog značaja za državu. Takođe je moguća podrška razvoju pojedinih privrednih delatnosti ili zaštiti kulturnog nasleđa, pod uslovom da se time ne narušava konkurencija na tržištu.

U pojedinim situacijama državna pomoć može biti dozvoljena i ako davalac dokaže da njeni pozitivni efekti prevazilaze negativne. To podrazumeva da postoji stvarna potreba za intervencijom države, da je mera primerena cilju koji se želi postići i da je njen obim sveden na minimum neophodan za ostvarivanje tog cilja.

Zakon predviđa i slučajeve kada određene mere ne predstavljaju državnu pomoć. To se, na primer, odnosi na aktivnosti koje spadaju u isključivu nadležnost države, kao što su vojska, policija ili bezbednosne službe. Takođe, podrška koja se direktno dodeljuje potrošačima bez diskriminacije u pogledu porekla robe ne smatra se državnom pomoći.

U sistemu kontrole važi i princip tržišnog ponašanja. Ako se država u konkretnoj transakciji ponaša kao tipičan privatni investitor ili učesnik na tržištu, takva mera se ne tretira kao državna pomoć. Komisija propisuje kriterijume na osnovu kojih se utvrđuje da li je država postupala u skladu sa uobičajenim tržišnim uslovima.

Predviđene i kazne za prekršaje pri dodeli subvencija

Nacrt zakona o kontroli državne pomoći predviđa čitav niz kaznenih mera za institucije i pravna lica koja ne poštuju pravila dodele državnih subvencija. Cilj ovih odredbi je da se obezbedi veća transparentnost i disciplina u sistemu državne pomoći, ali i da se spreči njena zloupotreba.

Prema predloženim rešenjima, davalac državne pomoći – pravno lice – može biti kažnjen novčanom kaznom od 50.000 do čak 500.000 dinara ako ne postupa u skladu sa propisanim pravilima. Kazne se odnose na više različitih situacija koje se tiču načina dodele, evidentiranja i kontrole državne pomoći.

Jedan od osnovnih prekršaja odnosi se na slučaj kada davalac ne uskladi postojeću šemu državne pomoći sa novim podzakonskim aktima koje donose Vlada ili Komisija za kontrolu državne pomoći. Zakon predviđa da se takvo usklađivanje mora sprovesti u roku od godinu dana od donošenja odgovarajućih podzakonskih propisa. Ukoliko se to ne učini, sledi novčana sankcija.

Kazna je predviđena i u situacijama kada davalac pomoći ne pribavi pisanu izjavu od korisnika o tome da li je već dobio državnu pomoć za iste troškove. Ta izjava je važna kako bi se utvrdilo da li se sredstva mogu kumulirati i da li se time prelaze dozvoljeni limiti državne podrške.

Prekršaj predstavlja i situacija u kojoj davalac ne obavesti Komisiju o dodeljenoj takozvanoj de minimis pomoći, odnosno manjim iznosima državne podrške koji se dodeljuju po posebnom režimu. Iako je reč o relativno malim iznosima, zakon i u ovim slučajevima zahteva evidentiranje i dostavljanje podataka nadležnom telu.

Posebno ozbiljan prekršaj odnosi se na dodelu državne pomoći bez prethodne prijave i bez odluke Komisije o njenoj usklađenosti sa propisima. Drugim rečima, nijedna pomoć ne bi smela da bude dodeljena bez prethodne kontrole i ocene da li je u skladu sa pravilima konkurencije i propisanim ograničenjima.

Kazne su predviđene i u slučajevima kada davalac pomoći ne sarađuje sa Komisijom tokom postupka kontrole. Tako, ako ne postupi po zaključku ili zahtevu Komisije da dostavi određene podatke, ili ako na zahtev ne dostavi dokumentaciju neophodnu za analize, može biti sankcionisan.

Još jedna važna obaveza odnosi se na vođenje evidencije o dodeljenoj državnoj i de minimis pomoći. Davalac je dužan da sve podatke unese u registar u propisanom roku. Ukoliko se ta obaveza ne ispuni, sledi prekršajna odgovornost.

Zakon takođe predviđa da se državna pomoć u određenim slučajevima mora evaluirati, odnosno analizirati njeni efekti. Ukoliko takva evaluacija ne bude sprovedena kada je to zakonom predviđeno, i to može biti osnov za izricanje novčane kazne.

Poseban segment obaveza odnosi se na evidenciju podsticaja u poljoprivredi. Davalac mora voditi podatke o dodeljenoj državnoj pomoći, de minimis pomoći i drugim podsticajima u ovom sektoru, kao i blagovremeno dostavljati podatke neophodne za izradu godišnjeg izveštaja o državnoj pomoći. Nepoštovanje ove obaveze takođe se tretira kao prekršaj.

Pored pravnih lica, zakon predviđa kazne i za odgovorna lica. Tako će odgovorno lice u pravnom licu koje dodeljuje državnu pomoć biti kažnjeno novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ako se utvrdi da je došlo do nekog od navedenih prekršaja. Ista kazna propisana je i za odgovorna lica u državnim organima, organima autonomne pokrajine ili jedinicama lokalne samouprave koje dodeljuju državnu pomoć.

Nacrtom zakona predviđena sudska kontrola državnih subvencija

Nacrt zakona predviđa i mehanizam sudske kontrole odluka Komisije za kontrolu državne pomoći. Naime, protiv konačnog rešenja Komisije može se podneti tužba Upravnom sudu, i to u roku od 30 dana od dana kada je rešenje dostavljeno stranci u postupku. Međutim, samo podnošenje tužbe ne znači automatski i odlaganje izvršenja odluke.

Ipak, postoji mogućnost da Komisija, na zahtev podnosioca tužbe, odloži izvršenje svog rešenja do pravosnažnosti sudske odluke. U tom slučaju uz zahtev se mora priložiti dokaz da je tužba zaista podneta Upravnom sudu, a o samom zahtevu odlučuje Savet Komisije po hitnom postupku.

Nacrt zakona uređuje i pitanje zastarelosti. Komisija, prema predloženim rešenjima, neće moći da naloži povraćaj neusklađene državne pomoći nakon isteka perioda od deset godina. Taj rok počinje da teče od dana kada je sporna pomoć isplaćena korisniku.

Ipak, zakon predviđa da se tok zastarelosti može prekinuti. Svaka radnja Komisije ili stranke u postupku koja se odnosi na neusklađenu državnu pomoć prekida rok, nakon čega on počinje ponovo da teče.

Pored toga, pravo izricanja procesnog penala – odnosno novčane mere zbog nepoštovanja naloga Komisije – zastareva nakon tri godine od dana kada je propušteno izvršenje naložene radnje ili obaveze. I ovaj rok može biti prekinut radnjama Komisije u postupku, ali ukupno trajanje zastarelosti u tom slučaju ne može biti duže od šest godina od dana propusta.

Na kraju, nacrt zakona predviđa i prelazne odredbe. Postupci koji su započeti pre stupanja zakona na snagu nastaviće se po propisima koji su važili u trenutku njihovog pokretanja. Međutim, ako nakon početka primene novog zakona neko rešenje Komisije bude poništeno ili ukinuto, ponovljeni postupak će se voditi prema novim zakonskim odredbama.

Istovremeno, Komisija za kontrolu državne pomoći nastavlja svoj rad i nakon stupanja zakona na snagu, ali u skladu sa novim pravilima i ovlašćenjima propisanim ovim zakonom.