Online usluge banaka u Srbiji među najskupljim u regionu, naknade i provizije duplirane od 2019.

Digitalno bankarstvo donosi brojne pogodnosti, kako korisnicima, tako i bankama, ali se sve češće postavlja pitanje njegove isplativosti. Kada su banke počele da nude e-banking i m-banking, kao glavne prednosti su isticale brzinu usluge i činjenicu da korisnici više ne moraju da čekaju redove i plaćaju proviziju na šalteru.

Danas te iste banke mnoge svoje digitalne usluge (koje se nisu promenile u međuvremenu) naplaćuju, iako same ostvaruju uštedu na ovaj način – manje ekspozitura, manje zaposlenih, manje radnih sati…

U razgovoru za Biznis.rs Vladimir Vasić, direktor BBS Capital Investment Group, ističe da u Srbiji većina banaka i dalje naplaćuje određene provizije za usluge online i mobilnog bankarstva za fizička lica i da po tome naša zemlja nije izuzetak u regionu. Ipak, on smatra da u modernom bankarskom ekosistemu online bankarstvo nije luksuz već osnovna potreba, i da je zato neophodno izbeći dodatna opterećenja korisnika.

“Ako uzmemo u obzir da banke smanjuju troškove kroz digitalizaciju – manje filijala, manje radne snage, korisnici preuzimaju operativni posao i samostalno unose naloge, prenose sredstva, plaćaju račune, i ako imamo u vidu održivost i zeleno poslovanje, odnosno da digitalni kanali smanjuju potrošnju papira i energenata, dolazimo do zaključka da je trošak digitalnog bankarstva već kompenzovan kroz uštede banaka, te bi – po mom mišljenju – digitalni servisi za fizička lica trebalo da budu besplatni ili simbolično naplaćeni”, ističe Vasić.

Provizije se, kako objašnjava, najčešće odnose na održavanje tekućeg računa u koje je uključeno i online bankarstvo i e-banking, i ove usluge se kreću od 150 do 1.200 dinara mesečno. Mobilno bankarstvo (m-banking) često je uključeno u cenu paketa, ali se kod nekih banaka posebno naplaćuje, interni prenosi i plaćanja – variraju, ali uglavnom su niži ako se koriste e/m-banking kanali. Plaćanja prema drugim bankama idu od oko 20 do 50 dinara po nalogu, u zavisnosti od banke i tipa naloga.

Tako, banka Intesa online i mobilno bankarstvo naplaćuje kao deo paketa, pa na primer Intesa Hit paket košta oko 300 dinara mesečno. Digitalni paket Raiffeisen banke uključuje e/m bankarstvo uz mesečnu naknadu od oko 200 dinara, dok je u AIK banci eBanking/Mbanking usluga uključena u pakete koji koštaju od 250 dinara, pa naviše. U OTP banci online bankarstvo je deo paketa koji se naplaćuje oko 250-400 dinara mesečno.

Situacija u regionu

Vasić smatra da digitalne usluge treba da budu alat za širenje pristupa finansijama, a ne nova linija prihoda banaka na štetu korisnika.

“Ukoliko banke žele da zadrže lojalnost klijenata i izbegnu migraciju ka fintech rešenjima i digitalnim novčanicima, moraju osloboditi digitalne kanale dodatnih opterećenja”, kaže on i dodaje da i druge zemlje regiona naplaćuju određene provizije za online bankarstvo, ali da je u poslednjih nekoliko godina primećen trend smanjivanja ili ukidanja osnovnih naknada za fizička lica – naročito u Sloveniji i Hrvatskoj.

U Hrvatskoj, Zagrebačka banka (ZABA) je e-banking i m-banking uključila u pakete, ali osnovni paket naplaćuje od 1,5 do tri evra mesečno. Slična situacija je i u Sloveniji, gde se na primeru NLB banke može videti da su elektronsko i mobilno bankarstvo uključeni u pakete uz mesečne naknade od 2,5 do pet evra. U Bosni i Hercegovini – UniCredit Bank BiH naplaćuje naknadu za m-banking oko 2,5 KM mesečno, a pojedinačne transakcije po 0,30–0,50 KM. U Crnoj Gori – CKB banka (OTP grupa) uključuje e-banking i m-banking u pakete sa mesečnim troškom oko dva-tri evra.

Koliko su banke u Srbiji prihodovale od naknada i provizija?

Naplata svih ovih usluga direktna je posledica dominantnog položaja koji banke imaju na domaćem finansijskom tržištu, kaže u razgovoru za Biznis.rs glavni broker Momentum Securities Nenad Gujaničić.

“Naše finansijsko tržište je prilično bankocentrično i u tom smislu banke imaju veliku slobodu da zaračunavaju ne samo te, nego razne vrste usluga. I vi ćete, kao neko opšte mesto, kod klijenata naći da je retko ko uspeo da reši neke probleme tako što promenio banku. To govori da tu nešto ne štima najbolje. Recimo, ako uzmemo zbirne naknade i provizije koje banke naplaćuju, one su više nego duplirane od pre pandemije. Primera radi, 2019. godine to je bilo oko 20 milijardi neto prihoda, sada je više od 40”, ističe naš sagovornik.

On podseća da je u jednom kratkom periodu Narodna banka Srbije zamrzla cene naknada i provizija i da je ovaj dogovor centralne i poslovnih banaka istekao u septembru 2023. godine.

“Banke su u periodu kada su kamate bile niske od 2013. pa sve do 2022. godine imale malu bankarsku maržu i nisu zarađivale koliko su mislile da treba. I tada je počela ekspanzija plaćanja naknada i provizija, pa tako kod pojedinih banaka ima besmislenog naplaćivanja nekih usluga, kao što je podizanje novca sa matičnog bankomata”, dodaje Gujaničić.

Kada bismo Srbiju poredili sa nekim razvijenijim zemljama, naš sagovornik smatra da bismo pronašli gomilu usluga koje se kod nas naplaćuju, a u nekoj drugoj državi ne. Ipak, ponavlja da je sve to posledica dominantnog položaja koje banke imaju.

“Što je zemlja razvijenija i ima bolje institucije, manje se dešavaju ovakve stvari. Međutim, banke svuda imaju značajnu poziciju, naročito u regionu, gde je većina tržišta bankocentrična”, dodaje on.

Ipak, Gujaničić podseća da su mnoge države emitovale obveznice namenjene građanima kada je došlo do rasta kamata u drugoj polovini 2022. i 2023. godine kako bi konkurisale bankama i građanima obezbedili pristojan prinos.

“Mi nismo bili među zemljama koje su to uradile, tako da tu imate nekakav prećutni dogovor. On je sad više nego jasan, jer su banke najveći poverioci državnog duga. Ako uzmemo strukturu javnog duga Srbije, na prva tri mesta su evroobveznice, obveznice na domaćem tržištu i krediti koje poslovne banke daju državi. Dakle, na prva tri mesta u većini tih kategorija su banke dominantne i to je nekakva koalicija koja postoji i ona se sve više produbljuje, naročito u pogledu direktnih kredita banaka državi. Tako država i ne može, čak i da hoće, nekad u tim situacijama da radi nešto agresivnije, jer je faktički postala zarobljenik bankarskog sektora”, zaključuje Gujaničić.