Oslonac stabilnosti i provera finansijskog rejtinga ili fiskalni steznik?

Dvadeset i pet godina nakon prvog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) posle političkih promena 2000. godine, Srbija ostaje u bliskom odnosu sa ovom kreditorskom institucijom. Iako danas MMF više ne simbolizuje „spas u poslednjem trenutku“, već pre instrument makroekonomske kontrole i reputacionog poverenja, svaka nova faza saradnje u javnosti izaziva isto staro pitanje – da li MMF više pomaže ili sputava?

Od 2000. do danas Srbija je imala osam formalnih aranžmana sa MMF-om, čija je ukupna vrednost bila veća od šest milijardi evra.

Od prvih hitnih kredita u vreme Vlade Zorana Đinđića, preko produženog aranžmana (EFF) iz 2002. i kriznog stend-baj paketa iz 2009. za vreme svetske finansijske krize, pa do stend-baj aranžmana iz decembra 2022. u iznosu od 2,4 milijarde evra – svaki od njih bio je ogledalo ekonomske situacije u tom trenutku.

Različite potrebe, ali i uslovi

U praksi, MMF-ovi aranžmani najčešće deluju kao mehanizam fiskalne discipline. Recimo, u periodu od 2015. do 2018. godine Srbija je, zahvaljujući strogom nadzoru u okviru stend-baj aranžmana iz 2015, prvi put nakon jedne decenije zabeležila suficit u budžetu i stabilizovala javni dug ispod 55 odsto BDP-a, kako je ocenjeno prilikom poslednje revizije tog aranžmana.

Tadašnji program, koji je vodila vlada Aleksandra Vučića, uključivao je zamrzavanje plata i penzija, restrukturiranje javnih preduzeća i reformu poreske administracije.

Prema oceni MMF-a iz završnog izveštaja, Srbija je sprovela jedan od najuspešnijih programa fiskalne konsolidacije u regionu“, ali uz „visok socijalni trošak“.

U najnovijem aranžmanu iz 2022–2024. fokus je bio na energetskom sektoru, gde su državne garancije i dugovi preduzeća poput EPS-a i Srbijagasa prepoznati kao sistemski rizik.

Taj aranžman potpisan je u trenutku kada su energetska kriza i inflacija uzdrmale evropske ekonomije, a MMF je Srbiji stavio na raspolaganje finansijsku liniju koja se mogla koristiti u slučaju pogoršanja spoljnih uslova. Tadašnja premijerka Ana Brnabić izjavila je tom prilikom da je aranžman „pre svega osiguranje, a ne kredit koji planiramo da koristimo“.

Prema proceni Ministarstva finansija, „zahvaljujući zahtevima MMF-a uvedeni su stroži mehanizmi kontrole subvencija i racionalizacije javnih investicija, što je smanjilo budžetski pritisak za oko 1,0 odsto BDP-a godišnje”.

Bankarski sektor je možda i najvidljiviji dobitnik saradnje s MMF-om. Tokom svetske finansijske krize 2008-2009. MMF je, zajedno sa Svetskom bankom i Evropskom bankom za obnovu i razvoj, učestvovao u dogovoru poznatom kao „Bečka inicijativa“, kojom su strane banke zadržale kapital u Srbiji i sprečen je kolaps finansijskog sistema.

Danas se saradnja MMF-a i Narodne banke Srbije (NBS) zasniva na takozvanim makroprudencijalnim merama i nadzoru rizika.

Guvernerka Jorgovanka Tabaković istakla je u više navrata da „MMF nije tutor, već partner koji razume naš razvojni model“, navodeći da su poslednji aranžmani više koordinacionog karaktera nego kreditnog.

Među kritikama domaćih ekonomista može se čuti da je politika kontrole MMF-a restriktivna, odnosno da po pravilu najpre ispaštaju socijalne mere, ali i domaće razvojne investicije.

Povoljni krediti?

U zvaničnim najavama dolaska misije MMF-a često se ističe da su sredstva ove instutucije među najpovoljnijim izvorima finansiranja na svetu.

Kamatna stopa formira se po osnovu SDR kamate (trenutno oko četiri procenta) uz marginu od 0,6 do jedan odsto. Međutim, ukoliko država povuče više od 187,5 odsto svoje kvote u MMF-u aktiviraju se dodatne naknade koje mogu podići trošak i do tri odsto. Zbog toga Srbija u poslednje vreme aranžmane tretira kao „precautionary” – dostupne, ali neiskorišćene.

MMF u svojim poslednjim izveštajima ocenjuje da je „monetarna politika Srbije adekvatno reagovala na inflatorne pritiske“ i da „očekuje postepeni povratak inflacije ka ciljanoj stopi od tri odsto do kraja 2025. godine“. Fond takođe preporučuje „održavanje čvrstog fiskalnog okvira“, posebno u periodu kada privredni rast usporava.

Instrument za kontrolu politika

I dok stend-baj aranžmani (SBA) predstavljaju kratkoročnu ili srednjoročnu kreditnu liniju za zemlje koje imaju potrebe za likvidnošću ili žele preventivnu „rezervu“, i najčešće traje od 12 do 36 meseci, EFF zajmovi namenjeni su za strukturne reforme i traju više od tri godine, pa su i njihovi rokovi otplate duži.

S druge strane, Srbija je od decembra prošle godine potpisinica dogovora za PCI (Policy Coordination Instrument), instrument za kontrolu politika – kako su ga prevele državne institucije – što je relativno nov instrument MMF-a, koji se često pogrešno tumači kao „još jedan aranžman s kreditom“, iako to nije zajam u klasičnom smislu.

U pojašnjenju samog MMF-a ističe se da je PCI – program saradnje bez novca, namenjen državama koje više ne žele (ili ne moraju) da se zadužuju kod MMF-a, ali žele da zadrže kredibilitet i redovnu kontrolu svojih makroekonomskih politika.

PCI je uveden 2017. godine upravo za zemlje stabilnih ekonomskih osnova koje žele da pokažu međunarodnim investitorima i kreditnim agencijama da njihova fiskalna i monetarna politika ostaje u skladu s MMF-ovim standardima – i time dobiju reputacioni „pečat odobrenja“ bez uzimanja kredita. On u praksi funkcioniše tako što država i MMF dogovaraju ciljeve, kao što su nivo budžetskog deficita, rast javnog duga, reforme u energetici ili poreskoj administraciji, da bi potom MMF periodično vršio revizije sprovođenja tih politika i objavljivao izveštaje.

Ako zemlja ispuni sve uslove, izveštaj služi kao signal tržištima i investitorima da je njena ekonomska politika stabilna i pod međunarodnim nadzorom. U slučaju da toj državi kasnije zatreba finansijska podrška, PCI može biti osnova za brzo sklapanje kreditnog aranžmana jer su praktilno svi parametri već usaglašeni.

Sutra: Stevanović: MMF je potreban današnjoj Srbiji