Polovina stanovništva Srbije ima prihode kao jedan odsto najbogatijih

Oko 10 odsto najbogatijih u Srbiji poseduje skoro 60 odsto bogatstva dok polovina stanovništva poseduje manje od pet odsto, što pokazuje da je raspodela bogatstva u našoj zemlji veoma neravnomerna i u skladu sa globalnim trendovima.

Ako ove brojke prebacimo u novac, vidimo da 0,001 odsto najbogatijih (50 ljudi) u Srbiji u proseku poseduje po više od 136 miliona evra, dok je prosečno bogatstvo siromašnije polovine (oko 2,75 miliona odraslih) tek nešto oko 3.300 evra, pokazuju podaci Svetske baze o nejednakosti (World Inequality Database)

Podaci koje je, na osnovu ove baze, za Biznis.rs izračunao sociolog Vladimir Simović ukazuju da je u prethodnih četrdesetak godina prihod 50 najbogatijih u Srbiji porastao za 332 odsto, a siromašnije polovine tek za 1,3 odsto.

Dakle, prihod najbogatijih rastao je 120 puta brže od prihoda siromašnije polovine stanovništva.

Kada je u pitanju dohodak, podaci za 2024. godinu pokazuju da siromašnijih 50 odsto stanovništva u Srbiji učestvuje sa manje od 17 procenata u ukupnom dohotku.

Sa druge strane, najbogatijih 10 odsto prisvaja više od 40 procenata ukupnog dohotka.

„Ako odemo korak dalje, jedan odsto najbogatijih prihoduje praktično koliko i siromašnija polovina stanovništva, više od 16 odsto ukupnog dohotka“, objašnjava Simović, koji je programski koordinator Centra za politike emancipacije.

Politika kao mehanizam koncentracije bogatstva

Povodom ovako nejednake raspodele bogatstva naš sagovornik kaže da Srbija već nekoliko decenija prati svetske trendove koji nisu pozitivni i ogledaju se u privatizaciji i sve većem prepuštanju ljudi da se za osnovne potrebe snalaze na tržištu, što je za siromašnije potpuna katastrofa.

Sa druge strane, uvezanost političke sfere i ekstremno bogatih takođe opstaje kao mehanizam dalje koncentracije bogatstva.

„Ni u tome se ne razlikujemo mnogo od globalnih tokova. Koliko god mi mislili da je korupcija nešto specifično naše, ona to nije. Korupcija je sastavni mehanizam kapitalističke ekonomije, jer tržišna utakmica nikada nije fer. Oni koji imaju resurse upregnuće ih na sve moguće načine, bez skrupula, da ih sačuvaju i umnože i u tom smislu neće prezati ni od čega“, smatra sociolog.

Govoreći o poslednjim podacima Oxfama koji pokazuje rekordne nejednakosti u svetu i po kojem je broj milijardera prvi put premašio 3.000, a bogatstvo svetskih milijardera poraslo za 16 odsto samo za godinu dana, Simović izražava bojazan da je u postojećom političko-ekonomskom kontekstu trend rasta nejednakosti nezaustavljiv.

Prema njegovim rečima, posledica ovakvog stanja je da ekonomska moć u velikoj meri određuje političku i praktično postoji uvezana mreža ljudi koji poseduju ekstremno bogatstvo i onih koji zauzimaju najvažnije političke pozicije. I ta uvezanost nas vodi u sunovrat.

„Ranije su nas neoliberalne apologete uveravale da će rast bogatstva sa jedne strane dovesti i do efekta prelivanja sa druge. Vidimo da realne zarade većine stagniraju, da je priuštivost krova nad glavom sve veći izazov za ogroman deo populacije, a o ekološkoj krizi koja je posledica globalne tržišne utakmice i nekontrolisanog rasta tek šta reći. Ako postoji efekat prelivanja, bogatstvo ne preliva ka dole, već se gomila baš u rukama ekstremno bogatih“, objašnjava Simović.

Kada govori o potencijalnim rešenjima, kaže da politički akteri – sa levice pre svega – pokušavaju da nude alternativu ovakvom stanju, ali je njihova moć, pa samim tim i uticaj na političke odluke, ograničen. A rešenja se mahom nude u sferi poreskih politika, ali i regulaciji sfere javnih dobara, odnosno obezbeđivanja pristupa stanovništvu servisima koji omogućavaju zadovoljenje osnovnih potreba kao što su stanovanje, zdravstvo, obrazovanje i slično.

Jedan od glavnih ciljeva, umesto individualizovanih rešenja „svako se snalazi za sebe“, jeste graditi mrežu društvene podrške ljudima, a sredstva za to treba obezbediti kroz oporezivanje ekstremno bogatih.  

Porez od dva odsto doneo bi 250 milijardi dolara godišnje

„Recimo, kada bi se uveo porez od samo dva odsto na bogatstvo 3.000 najbogatijih milijardera, odnosno na 0,000038 odsto svetske populacije, bilo bi moguće prikupiti 250 milijardi dolara godišnje. To je solidan novac kojim bi moglo da se radi na rešavanju nekih od problema izazvanih klimatskim promenama, a koji pogađaju najsiromašniji deo planete. Za sve to je potrebna politička volja koja trenutno ne postoji“, navodi naš sagovornik.

Simović kao ključnu neophodnu promenu vidi upravo promenu poreske politike koja bi omogućila veće oporezivanje ekstremno bogatih. I to ne samo njihovog dohotka, već ukupnog bogatstva. Bez toga nejednakost će nastaviti da ide uzlaznom putanjom.

Sa druge strane, ukoliko se ne omogući sindikalno organizovanje, nesigurnost zaposlenja će biti sve veća a plate će stagnirati i daleko zaostajati za rastom produktivnosti i profita koji će se gomilati u rukama ekstremno bogatih.

Veoma važna brana daljem raslojavanju, kako ističe, ide u pravcu jačanja javnih servisa koji omogućavaju zadovoljenje osnovnih potreba jer ako se nastavi njihova privatizacija, pristup stanovanju, zdravstvu, obrazovanju, pa i energentima, biće onemogućen većini jer će njihova tržišna cena rasti brže od zarada.

Napokon, ako ne ojačaju progresivni politički akteri, ekstremno bogati će nastaviti da uzupiraju javnu sferu i kreiraju njena pravila kroz vlasništvo u medijima, kontrolu društvenih mreža, finansiranje izbornih kampanja i lobiranje. „Sve to je sunovrat“, smatra Simović.