Praznik rada zaposleni u Srbiji dočekuju u dubokoj društvenoj krizi i dualnosti tržišta rada

Međunarodni praznik rada koji se obeležava 1. maja radnici u Srbiji dočekuju u dubokoj društvenoj krizi koja se prenela i na političko-institucionalnu krizu, sa medijalnom zaradom od oko 80.000 dinara koju prima polovina zaposlenih i prosečnom platom od 100.000 dinara koja je ispod praga utvrđene plate za život, ocenjuje u razgovoru za Biznis.rs Zoran Stojiljković, bivši predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost i profesor Fakulteta političkih nauka u penziji.

“Za makar dve trećine zaposlenih to je dalje egzistencijalna iznudica i svakodnevna borba za elementarno preživljavanje. Javni sektor otprilike zapošljava trećinu zaposlenih i on je pod dominacijom države koja određuje pravila. Izložen je političkom klijentelizmu, partijskom zapošljavanju i koruptivnim mrežama na svom vrhu. S druge strane, privatni sektor je u velikoj meri ili pod uticajem korporativnog kapitala, gde je država snishodljiva i dozvoljava ugrožavanje i limitiranje prava, ili u domenu omiljenih tajkuna vlasti, koji van procedura tendera i nabavki dobijaju poslove po direktnim pogodbama”, ističe Stojiljković.

Privatni mali i srednji sektor gotovo je u jednako nepovoljnom položaju kao i njegovi zaposleni, dodaje on.

“Ono što je specifično za ovaj 1. maj to je da su svi sindikati direktno i indirektno podržali studentske zahteve, proteste i marševe, i da su u koordinaciji sa studentskim blokaderima organizovali i nekoliko sastanaka na kojima je došlo do akcionog dogovora da se radi ozbiljno na izmeni radnog zakonodavstva i popravljanja položaja zaposlenih”, navodi naš sagovornik.

Stojiljković napominje da je za vreme aktuelne vlasti došlo do stagnacije efektivnog i argumentovanog socijalnog dijaloga i dominacije bloka vlasti, što nije situacija koja pogoduje sindikatima.

“Sindikatima pogoduje neka vrsta pluralizovane i podeljene moći i u parlamentu i u izvršnoj vlasti. Tada je njihov uticaj daleko izraženiji nego u ovakvim situacijama, kada je sve u rukama predsednika i kada u socijalnom dijalogu imate nemoćne i nekredibilne predstavnike i same vlasti koji nemaju nikaku autonomiju odlučivanja”, ističe on.

Poslodavci su, kako kaže Stojiljković, marginalizovani u odnosu na korporativni kapital ili omiljene tajkune vlasti, dok je socijalni dijalog na perifernom koloseku.

“Imate sada i praktično recesiju u Evropi koja najavljuje i neku vrstu recesivnih kretanja kod nas, tako da je konačan efekat slaba pregovaračka moć. Neobjedinjeni štrajkovi ne mogu tu mnogo promeniti kada imate Zakon o radu čije se izmene najavljuju godinama i Zakon o štrajku iz 1996. godine koji limitira svaki ozbiljniji procesni potencijal”, dodaje profesor FPN.

Stojiljković podseća da je UGS Nezavisnost pre godinu dana doneo celovit program – Demokratski restart, koji pored socijalnih sadrži i zahteve za ozbiljnim demokratskim reformama.

“Ono za šta se sindikati zalažu i što treba da bude opšte prihvaćeno su elementi argumentovnog i ravnopravnog socijalnog dijaloga i dostojanstvenog rada i života. Dostojanstven rad znači da je vaš posao ugovoren, bezbedan u svakom pogledu, pa i u tome da vam niko ne gužva karakter i ne prisiljava na nekakve izbore, i da je pristojno i na vreme plaćen. U tome nema ničeg revolucionarnog što ne bi bilo prihvatljivo za sve demokratske društvene aktere”, zaključuje Stojiljković.

Zaposleni koji diktiraju uslove i oni koji se teško snalaze

Ekonomista Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije (IRI), ocenjuje da radnici u Srbiji ove godine 1. maj dočekuju u atmosferi nikad niže nezaposlenosti, ali i dualnosti tržišta rada.

“Na tržištu rada imamo dve grupe radnika – one koji imaju odlične uslove koje sami diktiraju i one koji se teško snalaze. Prvoj grupi pripada IKT sektor i u njemu su uglavnom obrazovani ljudi, sa tehničkih fakulteta, koji poseduju znanja i veštine za rad u međunarodnim korporacijama koje su došle u našu zemlju poslednjih deset godina. U drugoj grupi su ljudi koji ne poseduju te veštine, od 50-60 godina, koji su poželjni za rad samo u onim fabrikama koje dolaze kao direktne strane investicije, na bazičnim poslovima”, ističe Jevtović u razgovoru za Biznis.rs.

Kada je reč o odlasku mladih iz Srbije, naš sagovornik ističe da – na osnovu podataka popisa Republičkog zavoda za statistiku (RZS) – između 25.000 i 27.000 ljudi godišnje u proseku napusti zemlju i da podjednako odlaze svi.

“Raspodela je uniformna – odlaze vozači, lekari, stomatolozi, ali i oni manje obrazovani sa nivoom osnovnog i srednjeg obrazovanja, ljudi u četrdesetim i pedesetim godinama”, dodaje Jevtović.

Kada je reč o javnom sektoru, ističe da on iz godine u godinu gubi atraktivnost i da je potpuno neprivlačan za većinu mladih koji traže posao.

“Mi imamo sada problem da visokoobrazovne ustanove teško pronalaze mlade kadrove koji bi radili na njima jer ne može javni sektor da parira platama u privatnom sektoru, što je posledica svetskih kretanja”, kaže direktor IRI.

On, međutim, ukazuje na još jedan problem takozvane „sendvič generacije“ koju čine ljudi od 45 do 60 godina, koji su se našli u određenom međuprostoru, bez veština za 21. vek koje ih mogu kvalifikovati za bolja radna mesta.

“Oni uglavnom motaju kablove u fabrikama ili rade u trgovinskim lancima i na sličnim pozicijama. Mladim ljudima ne pada na pamet da dođu na takvo radno mesto. Ukoliko znaju engleski jezik radiće u call centru ili na poziciji QA testera, što je bazični nivo u IKT sektoru”, ističe Jevtović.

Sutra: Zajednička pravila, različite sudbine: Kako funkcionišu radnička prava u EU