Prestroga regulativa ugrožava poslovanje proizvođača lekovitog i aromatičnog bilja

Kamilica, menta, neven, kopriva, majčina dušica… spisak lekovitog i aromatičnog bilja je dugačak, kao i tradicija njegovog sakupljanja i uzgajanja na našim prostorima. U pitanju je industrija koja je na svetskom nivou u stalnom porastu. Prema podacima sajta Fact.MR, globalno tržište lekovitog bilja procenjeno je na oko 328 milijardi dolara u 2023. godini i očekuje se da će dostići 555 milijardi dolara do 2033. godine, uz godišnju stopu rasta od 5,4 odsto.

Ovaj rast je podstaknut sve većom svesti o prednostima tradicionalne medicine i prirodnih proizvoda, kao i povećanom potražnjom za biljnim suplementima, čajevima i kozmetikom. Takođe, sve je veći broj ljudi koji se okreću biljnim lekovima zbog manjih nuspojava u poređenju sa konvencionalnim farmaceutskim proizvodima.

Ipak, situacija u Srbiji u oblasti lekovitog i aromatičnog bilja čini se da ne prati svetske trendove. Uzgajanje postaje sve teže, propisi i zahtevi su prestrogi, a razumevanje za situaciju na terenu izostaje, kao i novčana pomoć. Biznis.rs je razgovarao sa ljudima koji su decenijama u ovom poslu, o trenutnoj situaciji i očekivanjima u budućnosti kada je u pitanju sakupljanje, uzgajanje i promet lekovitog bilja.

„Najveći izazov je da se proizvede zdrav i upotrebljiv proizvod od bilo kog bilja. Razlog je Pravilnik o prisustvu pirolizidina koji je usvojen početkom ove godine i tačan naziv mu je Pravilnik o maksimalnim koncentracijama određenih kontaminenata u hrani. Pirolizidinski alkalodi su jedinjenja koja dolaze iz raznih vrsta korova koji su kontaminenti aromatičnog i lekovitog bilja. Primera radi,  dozvoljeno je prisustvo 400 miligrama pirolizidinskih alkaloida po kilogramu, a nađe se 600, 800, ide i do 1500”, objašnjava Zoran Nikolić, vlasnik kompanije Herba, koja je na tržištu prisutna još od 1991. godine i dodaje da smatra da ovakva pravila nameće farmaceutska industrija.

„Radili smo razne analize koje pokazuju da u čaju koji skuvate od dva grama mente koja je kontaminirana sa 1.500 mg pirolizidina, nakon kuvanja nema više prisustva ovog alkaloida. I pored toga, prihvaćeno je pravilo da se sve firme koje se bave pakovanjem lekovitog bilja moraju pridržavati Pravilnika o maksimalnim koncentracijama određenih kontaminenata u hrani. To predstavlja i tek će predstavljati ozbiljan problem”, upozorava Nikolić.

Prema njegovim rečima u pitanju je Pravilnik koji je prihvaćen i koji je stupio na snagu od 1. januara ove godine. Proizvođači su uspeli da kod Privredne komore i Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, kao i Ministarstva zdravlja, odlože primenu do kraja godine, ali se taj Pravilnik i sada primenjuje, samo se onima koji ne mogu da ga ispune još uvek gleda kroz prste i toleriše ako postoje odstupanja.

„Već su poljoprivredni i sanitarni inspektori uzimali uzorke čajeva koji su na policama i pokazuje se da su kontaminirani. To je prepreka koja se stavlja pred sve u ovoj delatnosti i koja je teško rešiva”, konstatuje.

Zanimalo nas je kako je ova situacija rešena u Evropskoj uniji, na čiju se praksu Pravilnik i oslanja.

„Bore se tako što imaju jaka udruženja, pa kad na tržištu ne postoji druga roba, osim one koja je kontaminirana, oni zatvore oči i pre će uzeti mentu iz Poljske kada im zafali, koja je možda i lošija od naše, a neće uzeti našu zato što mi nismo deo Evropske unije”, objašnjava Nikolić i dodaje da imamo i mi udruženja, ali je za sada njihov uticaj veoma slab.

Prema njegovim rečima problemi o kojima govori već odavno se nadvijaju nad branšom.

„Imamo dozvole za sakupljanje, ali pored te dozvole moramo da imamo i dozvolu za izvoz. To je nešto što je počelo da unazađuje ovaj posao još pre 20 godina. Ministarstvo zaštite životne sredine objavljuje konkurs u kojem su određene dozvoljene godišnje kvote za sakupljanje određenih vrsta biljaka. Problem je što oni ne znaju koliki su resursi, nego određuju kvote otprilike. Ako se nešto ne traži neke godine, njega nema na kvoti. Ima mnogo nelogičnosti, ali mi jednostavno za ovu problematiku nemamo sagovornika u državnoj strukturi”, otkriva Nikolić i iskreno konstatuje da se svi pojedinci u ovoj delatnosti osećaju kao da se bore sa vetrenjačama.

Smatra da je delatnost potpuno marginalizovana. Iako je potencijal velik, podrška i razumevanje izostaju.

Primarna delatnost kompanije Herba do pre deset godina bila je sakupljanje divljeg (samoniklog) bilja. Mogli su se pohvaliti odličnim rezultatima, od 600 do čak 1.000 tona godišnje, a sad ne otkupe više od 150-200 tona.

„Stanovništva nema, došlo je do depopulacije sela, jednostavno nema više ljudi koji bi radili taj posao. Naši trenutni dobavljači imaju više od sedamdeset i osamdeset godina. Taj posao je u velikom padu, ne samo kod nas, nego na celom Balkanu”, kaže Nikolić.

Zbog otežavajućih okolnosti na tržištu, kompanija Herba je još pre deset godina resurse preusmerila na semensku proizvodnju. Semena još uvek nisu veći udeo u prometu, ali nadaju se tome u budućnosti.

Na još neke probleme u ovoj oblasti ukazao nam je i Svetozar Petrović, vlasnik kompanije Fructus, koji posluje u ovoj delatnosti već 51 godinu. Bavio se otkupom, proizvodnjom, izvozom i prodajom kako lekovitog bilja, tako u poslednjih 30 godina i gotovim upakovanim čajevima u rinfuzi, ali i filter kesicama. Petrović konstatuje da su daleko veći proizvođački kapaciteti bili u bivšoj Jugoslaviji i kasnije, nego sada. 

„Ljudi beže iz ovog programa, samoniklo bilje se slabo sakuplja, potrebno je mnogo dozvola, jer ako ste već dobili dozvolu za otkup, onda svako u carinskoj deklaraciji može da vidi da li ste vi to i izvezli, da li je to iz kontingenta koji je odobren ili nije. Kada tražite dozvolu, nekada to može da traje duže od strpljenja kupca koji čeka na tu isporuku,”, objašnjava Petrović.

Prema njegovim rečima, proizvodnja i sakupljanje samoniklog bilja opada, pada i proizvodnja lekovitog bilja. Primera radi, imamo propisane veoma stroge granice o prisustvu insekticida lambda-cihalotrina, ali je tu proizvođač nemoćan jer i ako ne koristi pomenuti insekticid, on je deo tretmana koji lokalne samouprave sprovode u cilju suzbijanja komaraca i krpelja sa tim jedinjenem i normalno da to zahvata u rubovima i useve zasađene biljem, zbog čega proizvođači imaju  problem.

„Takvih nelogičnosti ima mnogo, i kako vreme dalje odmiče lekovito bilje se u sve manjem obimu proizvodi”, kaže Petrović.

Prema njegovom mišljenju, zakonske regulative se donose bez konsultacije sa strukom, a jedno je pisati pravilnik po ugledu na standard Evropske unije, dok je druga stvar da li je to primenjivo u praksi.

„Čak i proizvođači u Evropskoj uniji, čije smo zakonske regulative prepisali, imaju poteškoća da ispune propisani standard. Kada im zafali robe, oni i pored toga što ne ispunjava te nemoguće standarde, kažu – dobro, šalji”, otkriva.

Uz svu dobru volju i najsavremeniju opremu, skoro da je nemoguće prevazići regulative koje stvaraju više štete nego koristi, otežavaju plasman robe i utiču na cenu krajnjeg proizvoda.

„Kupili smo sterilizator kako bismo mogli da kontrolišemo robu koju uvezemo. Međutim, kada uvozite robu, kod nas na graničnom prelazu je testiraju po kriterijumima za mikrobiologiju u gotovim proizvodima, ako su granice preko gornjeg limita takvu robu ne možete da uvezete, iako imate uređaj pomoću koga tu sirovinu možete doraditi i korigovati sadržaj mikroorganizama gotovo na sterilan nivo. I umesto da kupite biljnu sirovinu tamo gde ona dospeva i raste, u zemlji porekla, direktno, morate da je kupite iz zemalja Evropske unije gde su proizvod doradili istim takvim postupcima i takvu robu plaćate duplo skuplje. Vi u Evropi možete da uvezete robu iz bilo koje zemlje i ne radi se kontrola kvaliteta na uvoz, već na gotov proizvod za koji je dužan da garantuje proizvođač, odnosno uvoznik”, objašnjava Petrović.

Na pitanje kako će ovaj posao izgledati u budućnosti naš sagovornik je pesimističan. Ako se situacija ne popravi, tržištu preti propast, posebno kada je u pitanju samoniklo bilje.

„Mladi nisu zainteresovani, sa razlogom, uslovi su takvi da je finansijski efekat zanemarljiv u odnosu na uloženi trud i postoji veliki rizik da roba bude odbijena zbog strogih zakonskih propisa. Propagira se zdrava ishrana i konzumacija lekovitog bilja, ali sa druge strane ne postoji konkretna podrška i stimulacija za ovu delatnost. Kada je bilje u pitanju, stimulacija postoji na primer za duvansku industriju, a kada je reč o zdravim napicima kakav je čaj, ona izostaje. Kada bi se zakonski propisi racionalizovali i napravila bolja poslovna klima kroz stimulacije, uvećao bi se broj primarnih proizvođača, a samim tim bi lekovito bilje iz Srbije, ali i gotovi proizvodi bili konkurentni i za izvoz”, otkriva za kraj.