Prikrivanje važnih informacija o poslovanju štetna, ali česta praksa  

Pristup javno dostupnim informacijama o poslovanju preduzeća, naročito onih u kojima država ima udeo u vlasništvu, važan je iz više razloga. Transparentnost ne bi smela da se dovodi u pitanje jer javnost mora da ima nekakav uvid u način na koji se upravlja važnim ili (ne)uspešnim kompanijama, kako se u njima donose odluke i kako se troše državni resursi. Ovo pomaže u sprečavanju korupcije i nepravilnosti, jer preduzeća sa značajnim državnim udelom koriste sredstva poreznih obveznika.

Javni pristup informacijama osigurava da preduzeće odgovara za svoje poslovanje i rezultate, a s druge strane – građani mogu da proveravaju kako se njihova sredstva koriste i da traže odgovornost u slučaju bilo kakvih nepravilnosti.

Transparentnost u objavljivanju poslovnih pokazatelja važna je i za zvanična regulatorna tela i zakonodavne organe jer mogu efikasnije da proveravaju rad preduzeća, sprovode propise i osiguravaju ispunjavanje zakonskih obaveza.

Korist postoji i za potencijalne investitore koji redovno konsultuju finansijske izveštaje firmi kada prave svoje strategije ulaganja. Sve pomenuto doprinosi zdravoj tržišnoj ekonomiji i građenju poverenja u stabilnost lokalne ekonomije.

Kad se više isplati platiti kaznu

Dragana Obradović, direktorka BIRN (Balkan Investigative Reporting Network) u Srbiji, za Biznis.rs ističe da je transparentnost u ovakvoj vrsti izveštavanja ipak daleko od zadovoljavajućeg nivoa, i da u praksi svakodnevno svedočimo sve većem zatvaranju.

“Koliko su informacije transparentne zavisi pre svega od toga šta tražite – što je informacija osetljivija, posebno ako ima političku težinu, manje su šanse da je dobijete. Informacije nam se uskraćuju tako što se naši zahtevi prosto ignorišu ili se pozivaju na razne vrste tajni”, komentariše Obradović.

Prema njenim rečima, najbolji primer za takvu praksu su preduzeća čiji je većinski vlasnik i osnivač Republika Srbija, a posluju kao akcionarska društva.

“Pokušavaju da ospore da se Zakon o dostupnosi informacija od javnog značaja uopšte odnosi i na njih, pravdaju to svojim položajem na tržištu. U ranijim godinama, na primer, Telekom Srbija je u više navrata platio kazne, ali nam nije dostavio tražene informacije”, kaže naša sagovornica i dodaje da su zabrinjavajuće i najave mogućih promena u Agenciji za privredne registre koje bi ograničile trenutni opseg dostupnih informacija.

Dakle, velikoj domaćoj kompaniji “isplativije” je da plati kaznu regulatoru, nego da objavi podatke.

Načini prikrivanja informacija od javnog značaja

Naravno – i nažalost – ovakva praksa dešava se i u međunarodnim okvirima, i jednako su im sklone i kompanije u privatnom vlasništvu. Američka Komisija za hartije od vrednosti (SEC) i Evropska komisija izdvojile su nekoliko uočenih načina za prikrivanje informacija od javnog značaja.  

Korišćenje složenih računovodstvenih metoda ili različitih računovodstvenih standarda može otežati razumevanje stvarnog finansijskog stanja kompanije. Ovo uključuje upotrebu složenih finansijskih instrumenata, off-balance sheet aranžmane ili promene u metodologijama koje mogu sakriti pravu sliku o finansijskim performansama.

Takođe, kompanije mogu koristiti neobične ili netipične formate za izveštavanje koji otežavaju analizu ili upoređivanje sa drugim preduzećima, uz zanemarivanje ili umanjivanje izveštavanja o ključnim metrikama, kao što su dugovanje, likvidnost ili profitabilnost. Kreativno računovodstvo podrazumeva i manipulisanje računovodstvenim procenama, kao što su amortizacija, rezervisanje za gubitke ili vrednovanje imovine, što može promeniti kako se finansijski rezultati predstavljaju u izveštajima.

Odlaganje objave važnih informacija ili periodično opozivanje izveštaja može omogućiti kompaniji da izbegne trenutnu analizu ili kritiku. Često se koristi i taktika da se informacije objave tokom prazničnih perioda ili u vreme kada je medijska pažnja smanjena.

Nije neuobičajena ni prekomerna upotreba pravnih i regulatornih izuzetaka – ovo može uključivati zaštitu komercijalnih tajni ili drugih informacija koje se smatraju previše osetljivim za javno objavljivanje. Zbog toga je važno imati čvrste regulative i kontrolne mehanizme kako bi se osigurala tačnost i transparentnost finansijskih izveštaja.

Novinari bi trebalo da pišu u interesu javnosti

Prošle nedelje u Beogradu je održana konferencija „Budućnost slobode informacija“ u organizaciji Partnera Srbija, a u saradnji sa Biroom za međunarodnu borbu protiv narkotika i sprovođenje zakona (INL) i Delegacijom Evropske unije u Srbiji. Kroz tri panela diskutovalo se o globalnim i regionalnim trendovima i pretnjama po slobodu informisanja i pristup informacijama. Imajući u vidu da se ove godine navršava 20 godina od početka primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u Srbiji, poseban fokus bio je na sagledavanju primene ovog Zakona i postojećim izazovima.

Slavoljupka Pavlović, v.d. pomoćnica generalnog sekretara Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, istakla je da žalbe koje prima Poverenik pokazuju da je trend ćutanja uprave na zahteve za slobodan pristup koje šalju novinari kontinuiran.

“Novinarski zahtevi i novinarske žalbe moraju imati apsolutni prioritet, jer novinari pišu u interesu javnosti”, istakla je stav institucije Poverenika.

No, ni novinarski zanat nije baš ono što je nekad bio.

 “Zbog kompleksnosti problematike dezinformacija i medijskih manipulacija, ali i zbog nepreglednog medijskog pejzaža u današnje digitalno doba, nije moguće ‘prebrojati’ sve lažne vesti koje se objave u jednoj državi. Naime, kada kažemo ‘lažne vesti’ (fake news) najčešće mislimo na čitav spektar manipulativnih sadržaja koji se svakodnevno objavljuju na društvenim mrežama i u medijima. To ponekad ne moraju biti potpuno lažne informacije, već su nekada samo informacije koje su izvučene iz konteksta, selektovane namerno kako bi odavale pozitivnu ili negativnu konotaciju onoga na šta ukazujemo. Takvih informacija i sadržaja je, pretpostavićete, bezbroj svakoga dana u medijskom prostoru”, objašnjava za Biznis.rs novinarka Novosadske novinarske škole Darija Stepić.

Utvrđivanje pravog broja lažnih vesti je, praktično, nemoguć posao, a u tom nepreglednom šumu neproverenih informacija kojima smo okruženi nastaje plodno tlo za sticanje koristi prevarnim radnjama.

“Ukoliko bi danas mediji bili samo radio, televizija i štampa, možda bismo i mogli da utvrdimo tačan broj lažnih ili manipulativnih sadržaja koji se objave u jednoj godini, ali budući da živimo u svetu u kom svaki nalog na društvenoj mreži može da bude zaseban medij i da ‘emituje’ sadržaj svakodnevno, apsolutno nije moguće dati konačan odgovor na pitanje koliko se lažnih vesti u Srbiji objavi godišnje”, poručuje Stepić.

Ona navodi da u Srbiji postoji nekoliko fact-checking portala, kao što je, na primer, FakeNews Tragač, koji sprovode svakodnevni monitoring tradicionalnih medija i društvenih mreža u potrazi za lažnim vestima. FakeNews Tragač na kraju godine medijima koji su, prema evidenciji, najviše obmanjivali javnost u Srbiji dodeljuje Zlatnog, Srebrnog i Bronzanog Pinokija.

Kada je reč o poslovnim podacima, svim zainteresovanima najbolja preporuka je da koriste javno dostupne datoteke APR-a ili neke od proverenih regionalnih bonitetnih kuća, gde se finansijske informacije redovno i automatski unose i proveravaju.