Srbija godišnje gubi 10 miliona evra zbog nepostojanja depozitnog sistema

Postoji nužna potreba da privreda dobije ne samo jasan plan države i buduće Vlade Srbije, nego i da učestvuje u kreiranju plana o razvijanju depozitnog sistema. Ciljevi za 2025. godinu, gde bi se recikliralo 77 odsto PET ambalaže, prema oceni Mihaila Mateskog, generalnog direktora i vlasnika preduzeća za reciklažu PET ambalaže Greentech u Srbiji i Makedoniji, ne mogu da se dostignu bez depozitnog sistema. U tom smislu je čak i cilj od 42 odsto u 2024. godini diskutabilan.

Na drugoj godišnjoj konferenciji „Ambalaža po meri prirode i održivog razvoja“, koju je Ambipak magazin organizovao uz institucionalnu podršku Privredne komore Srbije (PKS), odnosno Udruženja za hemijsku, gumarsku i industriju nemetala i Centra za cirkularnu ekonomiju, on je naglasio da će se ti ciljevi postići ako bude potražnje i ako cene budu dobre. Ukoliko to ne bude slučaj, Mateski smatra da će verovatno biti neophodno izboriti se za depozitne sisteme.

„Danas je sakupljanje PET ambalaže negde na trećini, odnosno na oko 30 odsto, gde smo već oko sedam godina. Poražavajuće je da već dve decenije čak dve trećine PET boca završava u prirodi, na smetlištima ili kao mikroplastika. Imamo pet fabrika za reciklažu, dve su sa velikim kapacitetima od oko 20.000 tona, koje mogu da prave i proizvode za kontakt sa hranom, dok tri fabrike prave neke druge proizvode. To znači da trenutno u Srbiji ima oko 30.000 tona kapaciteta raspoloživog za preradu. Nažalost, sakupljanje nam je na nivou negde oko 15.000 tona, odnosno 50 odsto“, istakao je Mihail Mateski.

On skoro 20 godina posluje u reciklaži – prve dve godine u Rumuniji, a od tada u Srbiji, što je, kako kaže, veoma slično. U tom periodu su, kako je podsetio, imali priliku da probaju sve modele reciklaže i zaključili da u zemljama produžene odgovornosti, gde je javni komunalni sektor na veoma niskim granama, a trebalo bi da bude osnovna karika jednog dobrog sistema, ne može da se napreduje.

„Dostigne se maksimalno oko 40 odsto reciklaže PET ambalaže godišnje u Srbiji, a slično je bilo i u Rumuniji, kao i u svim državama bez depozitnog sistema na Balkanu. Dakle, ne radi se o zemljama koje već 50 godina prave primarnu selekciju, kao što su Austrija i Belgija. Ako hoćemo da postignemo postavljene ciljeve, ne postoji drugi način od depozitnog sistema. U Srbiji se sakuplja oko 15.000 tona, a na tržište se plasira oko 50.000 tona PET ambalaže, od toga je 70 odsto PET boca“, naveo je Mateski.

On je procenio da sa 20.000 tona godišnje sakupljačka industrija gubi oko 10 miliona evra.

„Nema nikakve dileme da je depozitni sistem jedini koji može da omogući i proizvođačima/puniocima da ispune zahteve EU, koja je propisala da od 2025. godine imaju minimalni reciklirani sadržaj od 25 odsto. To znači da će kompanije koje pune boce morati da plaćaju dodatne eko takse, tako da će biti manje konkurentne od stranih proizvođača“, upozorio je Mateski.

Potpredsednica za odnose sa javnošću kompanije EES Tomra systems iz Rumunije Doinita Mihai naglasila je da depozitni sistem daje mogućnost da se ponovo vrati u privredu i primeni princip „boca u bocu“, što predstavlja čistu reciklažu.

„Globalno se dva do tri odsto plastične ambalaže vraća u privredu, što treba da se poboljša. Tu su i velike ekonomske koristi. Španija je naručila istraživanje o uticaju depozitnog sistema i dokazano je da njegovo sprovođenje dovodi do smanjenja troškova opština. Određeni materijali se na taj način izdvajaju iz komunalnog otpada i onda se i prihodi prenose na druge izvore. Takođe, štede se troškovi upravljanja otpadom i nema više divljih deponija. Zaključak je, između ostalog, bio da mogu da uštede između 57 miliona i 93 miliona evra godišnje„, obrazložila je ona.

Dala je i primer Škotske, koja je slične veličine kao Srbija, čija je godišnja ušteda procenjena na 12 miliona evra.

„Naručili smo i studije o državama sa sistemom depozita i više od 90 odsto ispitanika iz nekoliko zemalja je istaklo da je primena tog sistema prava stvar. Pored ekonomske koristi i ekološke dobrobiti, ne treba zaboraviti da sprovođenje sistema depozita otvara i nova radna mesta u društvu, što sve treba imati u vidu kada se razmatra uvođenje depozita“, istakla je Mihai.

Iz njene priče čujemo da su građani zadovoljni depozitom, ali ono što nas je iznenadilo je da je i u Srbiji više od 90 procenata ispitanika izrazilo pozitivne stavove o depozitnom sistemu i vide ga kao rešenje za problem zagađenja plastičnim otpadom, prvenstveno PET bocama, ali i drugom ambalažom.

Prvi faktor za ove rezultate je veliko nepoverenje koje građani imaju u trenutni sistem sakupljanja komunalnog otpada, i to je pokazao odgovor na pitanje – koji je razlog što ne reciklirate i šta bi vas navelo da to činite – čak 60 odsto ispitanika je odgovorilo da je nepoverenje u to da otpad koji se sakupi zaista i završi u sistemima za reciklažu.

Rukovodilac kategorije voda i programa edukacije u kompaniji Mattoni 1873, koja je vlasnik firmi Knjaz Miloš i Pepsico, Klara Halova (Klára Hálová) navela je da je za privredu pitanje depozitnog sistema zapravo pitanje opstanka, jer su potrošači, odnosno kupci sve osetljiviji na zagađenje plastikom i imaju sve razvijeniju ekološku svest.

„Mora da se nađe rešenje za plastične boce, a to je cirkularnost. Imamo proširenu odgovornost kao proizvođači i želimo da rešimo taj problem. Imamo sjajne ambalaže, uključujući i limenke, PET ambalažu, staklo, sve može da se reciklira stoprocentno, ali se to ne radi ili se ne radi u dovoljnoj meri. Mi uvek kažemo da cirkularnost počiva na tri stuba. Prvo, da bi nešto moglo da se reciklira mora da postoji eko dizajn, odnosno da bude reciklabilno. Drugo, mora da postoji sistem efikasnog prikupljanja. Nijedan sistem ne može biti uspešniji od depozitnog. Znamo da nijedna zemlja neće dostići sakupljanje od više od 90 procenata bez postojanja depozitnog sistema. Treća je efikasna reciklaža. To znači, kada govorimo o prikupljanju, da nešto što nije ni prikupljeno ne može da bude ni reciklirano“, navela je Halova.

Menadžerka za javne i regulatorne poslove kompanije Coca-Cola HBC Tisa Čaušević smatra da depozitni sistem može da bude sjajno rešenje, ukoliko se iscrpe neki druge načini. Ona je ocenila da, ako se ne postavi na jako dobrim osnovama i odličnim principima, uopšte ne mora da dođe do poboljšanja.

„U ovom trenutku na nivou EU nije propisan minimum zahteva koji depozitni sistemi treba da imaju, što je deo problema. Zato dosta država u poslednjih deset godina luta i malo ispipava kako bi dobri depozitni sistemi mogli da izgledaju. Jedan depozitni sistem treba da bude organizovan i vođen, na neki način posedovan od strane industije. Ako se držimo principa zagađivač plaća, sa druge strane, isti ti proizvođači treba da imaju način kako da budu deo rešenja i kako da upravljaju tim problemom„, naglasila je Čaušević.

Prema njenim rečima, sistem treba da bude transparentan i da svi akteri u tom lancu imaju jasnu sliku zbog čega se nešto radi. Takođe, kako kaže, taj sistem ne treba da bude napravljen za profit.

„Uštede postoje i one su važne, i ekološke i socijalne. Reč je o velikim ulaganjima i važno je da niko nema korist od tih investicija i da, recimo, ako bude viška novca to treba da ostane u depozitnom sistemu, kako bi se nadograđivao i razvijao. Bitno je da se dobijeno kroz depozitni sistem vrati proizvođačima. Mi se zalažemo za pravo preče kupovine, odnosno da u trenutku kada dizajniramo depozitni sistem prilikom kupovine tog materijala on treba da se vraća onima koji finansiraju ceo sistem“, zaključila je Čaušević.

Mihail Mateski naglasio je da je pobornik i širokog depozita, da se ne sakuplja samo PET, već i tetrapak, staklo, metal i druga ambalaža, kako bi se pokrenula prava cirkularna ekonomija.

„Upravo kroz ovakve sisteme mogli bismo da vraćamo oko 70 do 80 odsto domaćeg resursa kroz reciklažu. Slična priča je i sa tetrapakom, limenkama, staklom… Imaju i širi socijalni kontekst, jer i neformalni sakupljači mogu da se uklope, pošto onda imaju fiksnu i mnogo jaču cenu po artiklu. Kada se materijalno prevede – to što mi deponujemo, a moglo bi da uđe u depozitni sistem, računajući i sve ono što kroz reke izlazi iz Srbije, vredi i više od 500 miliona evra“, procenio je Mateski.