Srpsko vinarstvo između potencijala i prepreka

Proizvodnja vina od grožđa predstavlja jednu od najstarijih i najzahtevnijih delatnosti u poljoprivredi. Proces zahteva pažljivo upravljanje svim fazama – od uzgoja vinove loze, preko berbe i prerade, do plasiranja gotovog proizvoda na tržište. Iako vinarstvo u Srbiji ima značajan potencijal, suočava se sa nizom izazova koji usporavaju njegov razvoj i međunarodnu prepoznatljivost.

Poljoprivredni, klimatski i tržišni faktori izdvajaju se kao ključne prepreke. Vinogradarstvo je direktno zavisno od vremenskih uslova, koji postaju sve nepredvidiviji usled klimatskih promena. Suše, mrazevi i obilne padavine mogu značajno smanjiti prinos i narušiti kvalitet grožđa. Vinova loza zahteva stalnu zaštitu od bolesti i štetočina, što iziskuje dodatna ulaganja i stručnu podršku.

Domaći proizvođači se na tržištu suočavaju sa snažnom konkurencijom, posebno uvoznih vina koja dominiraju maloprodajom. Nedostatak sistemske promocije i brendiranja domaćih etiketa dodatno otežava pozicioniranje srpskog vina, dok se oznake geografskog porekla retko koriste – iako bi mogle doprineti većem poverenju potrošača.

Prema podacima bonitetne kuće CompanyWall, ukupna dobit u delatnosti proizvodnje vina od grožđa u 2024. godini bila je 93,85 miliona dinara (93.845.000). Ukupno je poslovalo 563 proizvođača, od čega je u plusu bilo 234.

Interesantno je da se prema ukupnoj dobiti u 2024. godini na prvom mestu našlo preduzeće Borjana iz Pirota koje je – iako registrovano da posluje u delatnosti proizvodnje vina od grožđa – zapravo poljoprivredno gazdinstvo koje obavlja mnogobrojne delatnosti, a jedno je i proizvodnja mleka i mlečnih proizvoda.

Preduzeća sa najvećim ukupnim prihodima su vinarija Kovačević (1,11 milijardi dinara) i vinarija Čoka Plus (1,5 milijardi dinara). Ujedno su to jedine kompanije koje zapošljavaju više od 100 ljudi.

Vinarija Aleksić ostvarila je dobit od 73,1 milion dinara, vinarija Kovačević 56,5 miliona dinara (56.476.000), a Čoka Plus je na desetom mestu sa dobiti od 22 miliona dinara.

Najuspešnija preduzeća u delatnosti proizvodnje vina od grožđa u 2024. godini
Ime preduzeća	Ukupni prihodi	Dobit	Broj zaposlenih
BORJANA DOO, PIROT	198.853.000	107.207.000	12
VINARIJA ALEKSIĆ d.o.o. Vranje	561.195.000	73.153.000	37
DOO VINARIJA KOVAČEVIĆ,IRIG	1.114.536.000	56.476.000	111
TODY DOO BLACE	383.530.000	46.569.000	31
TEMET DOO LOZOVIK	266.056.000	46.492.000	9
VINARIJA ALEKSANDROVIĆ DOO VINČA	514.079.000	42.383.000	37
VINARIJA LASTAR d.o.o. Sekurič	148.159.000	37.907.000	18
PODRUM RADOVANOVIĆ DOO KRNJEVO	328.385.000	35.848.000	12
VINEX GROZD DOO REKOVAC	292.217.000	33.731.000	32
VINARIJA ČOKA PLUS	1.509.456.000	22.032.000	119
PROBUS VINEYARDS CCLXXX DOO	32.122.000	21.834.000	1
MIODRAG RADOVANOVIĆ PR MALI PODRUM	274.001.000	20.658.000	36
SZR VINARSKA KUĆA SPASIĆ MILAN SPASIĆ PR TRŽAC	83.425.000	14.823.000	4
VINARIJA MOLOVIN DOO	57.133.000	14.580.000	3
Matijašević Vinogradi doo Beograd	67.127.000	13.181.000	9
SZTR VINSKA KUĆA MINIĆA MOMČILO MINIĆ PR TRŽAC	75.502.000	13.109.000	4
MIODRAG BJELICA, VINARIJA BJELICA	61.892.000	11.813.000	4
VINARIJA KNEŽEVIĆ DOO NOVI SAD	120.223.000	9.628.000	9
PODRUM ČOKOT	26.138.000	8.776.000	1
VINARIJA DESPOTIKA DOO, SMEDEREVSKA PALANKA	81.554.000	7.877.000	13
*svi podaci su za 2024. godinu, u dinarima

Rade Živanović iz Podruma Radovanović ističe da je izvoz srpskih vina spor, ali dugoročno isplativ, naročito u zemljama sa brojnom dijasporom. Prema njegovim rečima, Srbija mora da sadi hiljade hektara vinove loze svake godine u narednih 15 do 20 godina kako bi imala šansu da se globalno pozicionira. Do tada sve ostaje na pojedinačnim vinarijama koje same grade svoj brend u inostranstvu, što je, kako kaže, izuzetno teško.

Kao najveći izazov navodi borbu sa klimatskim promenama i potrebu da se vinogradi pažljivo pripreme za ono što dolazi – uz pomoć eksperata. Podrum Radovanović godišnje proizvede oko 300.000 boca vina, a na našoj listi najuspešnijih našao se osmom mestu, sa ukupnim ostvarenim prihodima od 328,38 miliona dinara i dobiti od 35,85 miliona.

Prema rečima Bojana Jankovića, predsednika Udruženja proizvođača vina sa geografskim poreklom Beograd i vlasnika vinarije Mons Aureus, sortna struktura u Srbiji je takva da dominiraju francuske internacionalne sorte (Chardonnay, Cabernet Sauvignon, Merlot), dok su autohtone sorte prisutne uglavnom u starim zasadima (Prokupac i Smederevka).

„U poslednje vreme primetan je trend povećanja zasada pod autohtonim sortama, ali je sporiji nego što se očekivalo, što nas navodi na zaključak da mere koje smo preduzeli u tom cilju nisu dovoljne. Udruženje broji oko 35 aktivnih članova, kapaciteta do milion boca, uz mogućnost proširenja – naravno, ukoliko bi to proširenje bilo praćeno odgovarajućom potražnjom“, kaže Janković.

Udruženje proizvođača vina sa geografskim poreklom Beograd obuhvata pet vinogorja: Avalsko-kosmajsko, Gročansko, Smederevsko, Dubonsko i Lazarevačko. Zvanično je prepoznato od strane Ministarstva poljoprivrede Republike Srbije kao jedini nosilac integriteta oznake geografskog porekla i kvaliteta vina u beogradskom vinogradarskom rejonu.

Janković navodi da Udruženje pruža podršku članovima kroz zajedničke nastupe na manifestacijama, pokriva deo troškova ocenjivanja vina, dobijanje oznake geografskog porekla i izradu zajedničkih brošura.

„Podrška bi svakako bila veća ukoliko bi resorno ministarstvo deo svojih ingerencija po pitanju geografskog porekla i nastupa na međunarodnim i lokalnim manifestacijama prenelo na udruženja“, smatra Janković, a kao najveći izazov ističe nedovoljnu potražnju, odnosno lokalnu kulturu „nepijenja“ vina, gde su potrošači vođeni pre svega kvantitetom i cenom, a ne kvalitetom.

„Kao Udruženje, radimo na unapređenju te vinske kulture, ali je proces spor, iako je napredak primetan – posebno kada se uporedi period od pre pet godina i danas“, dodaje.

Po pitanju regulative, Janković smatra da je problem u tome što se vino posmatra kao hrana, te podleže veoma rigidnoj legislativi, iako je u pitanju specifičan proizvod kod kojeg nije neophodno kontrolisati sve korake proizvodnje, na kojima se ipak insistira.

„Mnogi izazovi bi se rešili jednostavnim prebacivanjem ingerencija sa Ministarstva na lokalna udruženja, uz prepoznavanje da je promocija kvaliteta i razvoja određenog geografskog rejona prvenstveno u interesu samih proizvođača – po uzoru na italijanske i francuske modele“, objašnjava Janković.

Vreme kada grožđe sazreva tradicionalno je rezervisano za mnogobrojne vinske manifestacije širom Srbije – od Dana sićevačke berbe u Nišu, preko Pudarskih dana u Irigu, Grožđebala u Vršcu, Župske berbe u Aleksandrovcu, Karlovačke berbe grožđa do Smederevske jeseni i Oplenačke berbe. Iako beleže veliku posećenost, vina često ostaju u pozadini, jer su događaji koncipirani više kao vašari i zabavne manifestacije za širok auditorijum.

Nešto drugačiju viziju vinskog iskustva ove godine ponudio je događaj Vino Vox, koji je iz Smedereva pokrenuo misiju edukacije o vinu i vinskom nasleđu.

Savremeni potrošači ne traže samo kvalitetan proizvod – žele priču, iskustvo i vezu sa mestom porekla. Vinarstvo se sve više transformiše iz zanatske proizvodnje u kulturološki fenomen koji spaja tradiciju, inovaciju i lični doživljaj. Jedan od primera takvog pristupa je upravo Vino Vox, koji je spojio lokalno vinsko nasleđe sa industrijskim ambijentom. U fokusu nije bila samo degustacija vina, već i vizuelna umetnost, muzika i storytelling koji osvetljava istoriju Smederevskog vinogorja – od rimskog doba do današnjih dana.

Dragan Nedeljković iz inicijative Vino Vox objašnjava da je ideja bila da se izađe iz klasičnog koncepta vinskog sajma i kreira događaj koji se oslanja na vinsko nasleđe određenog područja.

„Ljudi se edukuju i povezuju sa vinskom pričom svoga kraja – kroz ambijent, umetnost i muziku. Vino se ne konzumira samo, ono se doživljava“, kaže Nedeljković. Dodaje da Smederevsko vinogorje ima bogatu istoriju, ali da još uvek ne postoji jedinstven pristup izgradnji vinskog identiteta, što je praksa u razvijenim vinskim zemljama, poput Italije i Francuske.

Vinarstvo u Srbiji nalazi se na raskrsnici između bogate tradicije i savremenih izazova. Iako klimatske promene, nedovoljna promocija i fragmentisana tržišna strategija usporavaju razvoj, sve veći broj lokalnih inicijativa, udruženja i manifestacija pokazuje da postoji volja da se domaće vino pozicionira ne samo kao kvalitetan proizvod, već i kao kulturni simbol. Da bi srpsko vino zauzelo mesto koje zaslužuje na međunarodnoj sceni, neophodno je sistemsko povezivanje proizvođača, institucija i potrošača – uz jasno definisanu strategiju koja prepoznaje vino kao deo identiteta, a ne samo kao robu.