Šta bi Alimentacioni fond značio za samohrane roditelje?

Srbija je na korak do dobijanja Alimentacionog fonda – ovaj predlog stigao je u skupštinsku proceduru, a narodni poslanici će na narednoj sednici o njemu odlučivati.

U pitanju je fond iz kog bi se sredstva presumeravala na decu do 18. godine života, čiji roditelj, uprkos tome što ih obavezuje odluka suda, ne plaćaju alimentaciju. Iako je ovakav fond potreban, zbog velikog broja oštećene dece, stručnjaci ističu da je glavno pitanje kakva će biti njegova primena i kako će se obezbediti povrat novca u Fond – kako ovo ne bi bio samo još jedan zakon koji je mrtvo slovo na papiru.

Alimentacija je iznos koji pokriva troškove života deteta, poput hrane, školovanja, lečenja… Iznos alimentacije koji plaća jedan roditelj, onaj kome prilikom razvoda nije pripalo starateljstvo, određuje se na osnovu njegovih primanja, a u obzir se uzimaju potrebe deteta. Sam iznos varira od 15 do 50 odsto primanja, piše Nova ekonomija.

Međutim, procenjuje se da oko 200.000 dece ispašta, jer roditelj ne plaća alimentaciju, objavio je nedavno RTS.

Pravo na sredstva iz Alimentacionog fonda imala bi deca čiji roditelj dva meseca nije plaćao alimentaciju. Oštećeno dete bi se, na poziv javnog izvršitelja, izjašnjavalo da li je saglasan da se sredstva privremeno obezbede iz Fonda. Kada dobije saglasnost, izvršitelj sam obaveštava upravljača Fonda, odnosno Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju. Ministarstvo je potom dužno da u roku od 15 dana donese rešenje o isplati, te izvrši prenos sredstava.

Što se tiče iznosa privremenog izdržavanja koji isplaćuje Fond, on ne može biti veći od minimalne sume alimentacije koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, što je pomenutih 15 odsto primanja roditelja.

Država bi kasnije taj isplaćeni novac prinudno naplatila od dužnika, pokretanjem izvršnog postupka, iz njegove imovine ili iz primanja. Zakonom o ostvarivanju prava iz Alimentacionog fonda, koji je u ime poslaničke grupe vladajuće većine predložila Ana Brnabić, predviđeno je da država ima pravo da traži od dužnika da sredstva vrati sa kamatom. Na ovaj način, roditelji oštećene dece, najčešće majke, ne bi morale privatnim tužbama da “izvlače” novac od očeva, već tu obavezu na sebe preuzima država.

Za sprovođenje ovog zakona u 2025. godini biće obezbeđeno 500 miliona dinara, odnosno više od četiri miliona evra.

Dragan Vulević, stručnjak za socijalno pravo i nekadašnji savetnik u Ministarstvu za socijalna pitanja, kaže da Alimentacioni fond u suštini jeste dobra ideja, ali postoje stvari na koje treba obratiti pažnju prilikom donošenja ovakvog zakona.

“Pitanje je da li će Fond obezbediti takozvane pomoćne mehanizme za sopstvenu regeneraciju. To je bio problem i kada smo pre oko 20 godina razmatrali uvođenje ovakvog fonda u Porodični zakon, ali tada nismo uspeli da obezbedimo te praktične instrumente koji bi osigurali regeneraciju tog fonda. Šta znači regeneracija? To znači da se u efikasnom izvršnom postupku naplati potraživanje od dužnika, znači roditelja. Definisano je da će se to raditi, ali kako i na koji način? Jer postoje mnoge smicalice kojim roditelji izbegavaju svoju obavezu – nemaju pokretnu i nepokretnu imovinu na svoje ime, rade ‘na crno’, tako da u izvršnom postupku nemate od čega da naplatite dug”, kaže Vulević.

Drugim rečima, pitanje je na koji način će država „naterati“ roditelje koji na svoje ime nemaju imovinu ili dovoljna primanja, da plate zaostalu alimentaciju.

On ističe da bi ovaj problem mogao da se reši promenom Porodičnog zakona, tako da postoji odredba koja bi obaveze izdržavanja maloletne dece, ukoliko to ne mogu roditelji, prebacivala na bake i deke.

„Isto tako, u izvršnom postupku, ukoliko roditelj koji duguje novac za alimentaciju na svoje ime nema imovinu, kojom bi moglo da se obezbedi izvršenje obaveze, to izvršenje bi moglo da se obezbedi na imovini njegovih roditelja“, smatra Vulević.

Vulević ističe i da on princip po kom iznos alimentacije može da bude najmanje 15, a najviše 50 odsto primanja – ne smatra dobrim.

“Ja bih izbacio to i rekao da je roditelj dužan da plaća neki određeni iznos. Mene ne interesuje da li on ima redovne ili neredovne prihode, on svoje obaveze mora da izvršava – a ako ne izvršava, onda se primenjuje Krivični zakonik koji je predvideo krivičnu odgovornost roditelja koji ne plaća izdržavanje. Uslovne kazne bih takođe sveo na minimum, uveo bih oštrije. Postoje i drugi elementi koji bi ozbezbedili da roditelj izvršava svoju obavezu. Primera radi, kao što ja kad ne platim saobraćajnu kaznu ne mogu da pređem granicu, zašto ne bi moglo i u ovom slučaju to da se primeni? Ne plaćaš izdržavanje, pa ne možeš ni da napustiš zemlju dok ne platiš. Dakle, postoje sredstva koja bi mogla da prinude i na taj način bi Alimentacini fond imao svoju regeneraciju, bio bi efikasan u naplati”, kaže Vulević.

Što se tiče iznosa koji bi se isplaćivao iz Alimentacionog fonda, Vuletić smatra da bi trebalo da bude određen maksimalni mogući iznos isplate.

“Sud može da dosudi iznos za izdržavanje 2.000 evra. Neće valjda iz Fonda da se isplaćuje tolilko? On treba da se rukovodi sumom koja je neophodna za izdržavanje deteta, a to je minimalna suma koju, primera radi, država plaća hraniteljima. I ne samo to, treba da postoji i minimalna suma”, kaže Vuletić.