Šta pokreće kineske investicije na Zapadnom Balkanu – i šta preduzeti tim povodom?

Uprkos mnogim pričama, kineske strane direktne investicije (FDI) su i dalje prilično zanemarljive u većini privreda Zapadnog Balkana. Ukupan iznos, dakle kumulativno ulaganje kineskih kompanija tokom godina, bliže je nuli nego jednom procentu bruto domaćeg proizvoda (BDP) u Albaniji, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. U Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji je nešto viši, ali i dalje ispod jednog procenta BDP. Jedino je u Srbiji ova brojka značajnija, sa procenom da su tokom 2024. godine kineske FDI iznosile skoro devet odsto BDP-a, piše Branimir Jovanović, ekonomista Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (wiiw).

“Nasuprot tome, investicije iz EU i dalje su znatno veće i kreću se od 23 odsto BDP-a u BiH do 38 procenata u Srbiji”, navodi Jovanović.

Ipak, posmatrano regionalno, kineske investicije brzo rastu, dok ulaganja iz Evropske unije beleže blag pad. Kineske firme su 2015. činile samo 0,2 odsto regionalnog BDP-a, a do 2024. ta vrednost je narasla dvadesetostruko – na 4,2 odsto BDP-a.

EU ulaganja dostigla su vrhunac 2020. sa 40 odsto BDP-a, a zatim je udeo pao na 34 procenta do 2023.

Srbija kao centar kineskih ulaganja

Gotovo celokupne kineske investicije na Zapadnom Balkanu skoncentrisane su u Srbiji. Od ukupnog iznosa od 5,6 milijardi evra u 2023. godini, čak 5,4 milijarde (96 odsto) bilo je uloženo u Srbiji. Većina tih sredstava usmerena je u sektore koji se često smatraju niskokvalitetnim ili ekološki i socijalno problematičnim – kao što su rudarstvo, metalurgija i niskotehnološka proizvodnja. Primeri su železara u Smederevu, rudnik bakra u Boru, fabrika guma Linglong i rudarski projekat Čukaru Peki.

Ipak, Branimir Jovanović u svom tekstu napominje da se u poslednje vreme kineske investicije preusmeravaju ka sektorima sa većom dodatom vrednošću – proizvodnji auto-komponenti (Minth, Mei Ta), fabrici kućnih aparata Hisense u Valjevu i obnovljivim izvorima energije (na primer, ulaganje od dve milijarde evra od strane kompanije Zijin Mining).

Veliki deo proizvodnje iz ovih firmi izvozi se u EU, pri čemu Srbija služi kao most za pristup evropskom tržištu. Ujedno, sve veći deo rude iz kineskih rudnika izvozi se direktno u Kinu, što doprinosi rastu izvoza Srbije ka kineskom tržištu.

Zašto Kina ulaže u region?

Kineska ulaganja ne mogu se pripisati samo geopolitičkim motivima – ekonomski razlozi su jednako važni.

“Kako se Kina razvija njen trag u međunarodnim ulaganjima prirodno se širi. Pored toga, Kina prelazi sa modela zasnovanog na domaćim investicijama i jeftinoj proizvodnji ka tehnologiji i proizvodnji visoke vrednosti, što podrazumeva izvoz kapitala i tehnologije. Region Zapadnog Balkana, sa relativno slabim regulatornim okvirom, deluje kao atraktivna destinacija”, ističe Jovanović, uz ocenu da su politički motivi takođe prisutni.

Region je strateški važan za kinesku Inicijativu Pojas i put, kao kapija ka EU. S obzirom na tradicionalno dobre odnose sa bivšim jugoslovenskim republikama, Kina Zapadni Balkan vidi kao “prijateljsku teritoriju”.

Zašto region prihvata kineske investicije?

Zapadnobalkanske države uglavnom imaju pozitivan odnos prema Kini. Istorijski, odnosi su bili prijateljski – iako Kina nije bila punopravna članica Pokreta nesvrstanih imala je status posmatrača i održavala dobre odnose, posebno nakon smrti Mao Cedunga.

“Regionu su strane investicije i dalje ključni stub razvoja. FDI se vidi kao izvor kapitala, radnih mesta i tehnologije. Kineske firme su često ulagale tamo gde drugi nisu hteli – preuzimajući gubitaške gigante poput Bora i železare u Smederevu, spašavajući hiljade radnih mesta. Takođe, zbog spore politike proširenja EU, region možda želi da pošalje poruku da ima alternativne partnere. Kineska ulaganja mogu biti sredstvo za jačanje pregovaračke pozicije u multipolarnom svetu”, navodi ekonomista Bečkog instituta.

Šta treba preduzeti?

Treba prihvatiti da će kinesko prisustvo u regionu rasti – kao i u ostatku sveta. Kina danas čini oko 17 odsto globalnog BDP-a – isto kao i EU – u poređenju sa četiri odsto pre dve decenije. Međutim, male su šanse da kineske FDI dostignu nivo EU u dogledno vreme.

“Ako se trenutni trendovi nastave, do 2034. kineske FDI će činiti oko 9,2 odsto ukupnih stranih direktnih investicija u regionu, dok će EU zadržati oko 17,6 odsto”, piše Branimir Jovanović.

On smatra da EU ne može i ne treba da pokušava da spreči kinesko prisustvo – niti to može van svojih granica. Umesto toga, trebalo bi da aktivno podstiče kvalitetna evropska ulaganja u region, iako i to zavisi od privatnog sektora.

“Zato je na vladama Zapadnog Balkana da budu opreznije sa kineskim ulaganjima. Ona ne bi smela da budu prihvaćena bezuslovno, jer su neka povezana s degradacijom životne sredine i kršenjem radnih prava. Potrebno je pojačati nadzor i sprovođenje zakona”, zaključuje Jovanović.

Šire posmatrano, region bi trebalo da se fokusira na privlačenje kvalitetnih investicija – koje podržavaju održivi razvoj. To znači prelazak sa ekstraktivnih industrija i jeftine radne snage ka visokotehnološkim sektorima sa većom dodatom vrednošću.

“Radne snage u regionu već počinje da nedostaje. Ako želi da izbegne zamku srednjih prihoda i ostvari dugoročan prosperitet, region mora da unapredi strukturu investicija koje privlači”, ocena je Branimira Jovanovića.