Šta su glavne zamerke na Studiju o primeni nuklearne energije u Srbiji?

Srbija je pre nešto više od godinu dana usvajanjem izmena Zakona o energetici zvanično ukinula moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, koji je trajao punih 35 godina.

To je bio inicijalni korak na putu potencijalnog uvođenje nuklearne energije u energetski miks do 2040. godine, s fokusom na male modularne reaktore (SMR) radi energetske bezbednosti i stabilnosti.

Nedavno je objavljena i Preliminarna tehnička studija o mirnodopskoj primeni nukelarne energije koju je naručilo Ministarstvo rudarstva i energetike a izradili su je EDF i Egis. Direktor za međunarodni razvoj nuklearnog poslovanja Francuske elektroprivrede (EDF) Antoan Gelfi (Antoine Guelfi) izjavio je tim povodom u Beogradu da taj dokument predstavlja procenu tehnologije i istraživanje tržišta.

Gelfi je rekao i da Srbija trenutno „na strukturisan način procenjuje uslove za mogući nuklearni program“. Dodao je da je cilj studije bio „objektivno poređenje dostupnih opcija“, a ne samo izbor konkretne tehnologije, a ocenio je i da veliki reaktori „mogu da odgovore energetskim potrebama Srbije“.

Direktor poslovanja EDF za Srbiju Kristijan Di Lizia (Christian Di Lizia) rekao je da razvoj nuklearnog programa mora pratiti uputstva Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) i da “izbor tehnologije nije prvi korak“ već da se pre toga mora stvoriti „okruženje u kojem nuklearni program može da se razvije“.

Nuklearka kao svetlo na kraju tunela

Kada se pažljivo pogleda studija na 140 strana jasno je insistiranje na činjenici da Srbija na polju razvoja nuklearne energije ima mnogo prethodnih koraka koji zahtevaju i vreme i zavidne resurse i da izgradnja nuklearne elektrane dolazi na samom kraju tog procesa.

Stručnjak za obnovljive izvore energije Dejan Stojadinović za Biznis.rs kaže da Srbija ozbiljno traži izlaz iz energetske zavisnosti od uglja, a to je nesporno legitimno i hitno pitanje, posebno ako se ima u vidu da se oko 70 odsto električne energije i dalje vezuje za ugalj i da su ciljevi dekarbonizacije postavljeni do 2050. godine.

Problem nastaje onda kada se jedna tako velika strateška odluka kao što je izgradnja nuklearnih kapaciteta počne predstavljati kao tehnički gotovo prirodan korak, iako je sama studija puna ograda, pretpostavki i nedostataka u podacima.​

“Studiju je naručilo Ministarstvo rudarstva i energetike Srbije, a izradili su je EDF i Egis, pri čemu je posebno važno da je EDF jedan od najvećih svetskih nuklearnih operatera i kompanija sa jasnim poslovnim interesom u širenju nuklearnih kapaciteta. To ne znači automatski da su svi nalazi pogrešni, ali znači da dokument ne treba čitati kao neutralnu mapu puta, već kao analizu koju je radio akter koji ima direktan interes da se nuklearna opcija politički i institucionalno otvori”, kaže Stojadinović.​

Dokument jasno daje dijagnozu problema – Srbija ne može dugoročno ostati oslonjena na lignit, a energetska tranzicija će tražiti duboke promene u proizvodnji, mreži, institucijama i kadrovima. Studija se oslanja na IAEA Milestone pristup i nudi trofazni okvir, od početnih analiza i političkog pozicioniranja, preko razvoja infrastrukture i karakterizacije lokacije, do gradnje i puštanja u rad.​

“Taj deo deluje ozbiljno zato što pokazuje da nuklearna opcija nije ‘jedna investicija’, već višegodišnji državni projekat koji traži regulatora, zakonodavni okvir, obrazovni sistem, bezbednosnu arhitekturu i dugoročnu finansijsku disciplinu. Drugim rečima, studija korisno podseća da je pitanje nuklearke u Srbiji manje pitanje tehnologije, a više pitanje sposobnosti države da iznese složen i skup institucionalni poduhvat”, objašnjava sagovornik.​

Ugalj nema drugu alternativu

Najveća slabost dokumenta nije to što zagovara nuklearnu energiju, već to što alternativama ne daje stvarno ravnopravan prostor. U modelovanim scenarijima praktično se varira broj i tip nuklearnih jedinica, dok se ne vidi ozbiljan uporedni scenario u kome bi Srbija uporedila nuklearnu putanju sa kombinacijom obnovljivih izvora, modernizovanih hidro kapaciteta, skladištenja energije i upravljanja potrošnjom.​

Stojadinović ocenjuje da je to ključna metodološka mana, jer se unapred prihvata pretpostavka da je nuklearna energija gotovo neophodna kao zamena za baznu proizvodnju iz uglja. Kada se problem tako postavi, nuklearna opcija više nije jedan izbor među više njih, već zaključak koji je delimično ugrađen već u samo pitanje.​

Dodatni problem je način na koji studija tretira javnost. Umesto da otpor prema nuklearnoj energiji prepozna kao legitimnu političku i društvenu dilemu, dokument ga u velikoj meri prikazuje kao izazov koji treba rešavati kampanjama informisanja i upravljanjem prihvatanjem. Takav ton više podseća na komunikacijsku strategiju za sprovođenje projekta nego na otvorenu raspravu o tome da li je projekat zaista najbolji izbor za društvo.​

Tehnološka ograničenja

Posebno je, prema njegovom mišljenju, zanimljiv i tehnološki okvir koji studija preporučuje. Dokument procenu ograničava na velike reaktore generacije III/III+ i male modularne reaktore (SMR) u okviru iste razvojne logike, dok se IV generacija praktično isključuje iz ozbiljnog razmatranja.

Formalno, taj izbor se može braniti argumentom tehnološke zrelosti, jer se III/III+ tretiraju kao komercijalno dostupnija i regulatorno jasnija opcija. Ali strateški gledano, tu postoji ozbiljna dilema: ako Srbija tek ulazi u nuklearni ciklus i realna realizacija prvih kapaciteta ionako pripada dužem vremenskom horizontu (oko 2045. godine), onda izbor današnje „dokazane“ tehnologije može značiti i zaključavanje u platformu koja bi u trenutku puštanja u rad već mogla biti tehnološki prevaziđena.

Studija kao da podrazumeva da je konzervativni tehnološki izbor automatski i najbolji strateški izbor, iako bi upravo zemlja koja kreće od nule morala pažljivije da razmotri rizik dugoročnog tehnološkog zaostajanja, navodi Stojadinović.

Rezerve prema izboru tipa elektrane izrazila je ovih dana i Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), čiji je odbor za energetiku podsetio da Međunarodna agencija za atomsku energiju (MAAE) ne preporučuje primenu malih modularnih nuklearnih reaktora (MMNR) u zemljama kakva je Srbija, bez odgovarajuće prethodne prakse u nuklearnoj energetici.

Stanovište MAAE zasnovano je, kako je naveo Odbor, na proceni da je za MMNR neophodno izgraditi svu tehničku, zakonodavnu, regulatornu, operativnu, obrazovnu i bezbednosnu infrastrukturu, kakva se inače mora primeniti i za veliki reaktor, pri čemu veliki reaktor ima značajno manje specifične troškove gradnje, manji specifični utrošak goriva, manje specifične količine nuklearnog otpada i značajno veću sigurnost, zasnovanu na mnogo većem iskustvu u eksploataciji.

Stojadinović navodi da se najozbiljniji prigovor studiji odnosi na modelovanje regionalnog energetskog okruženja za 2045. godinu. Dokument priznaje da je za Srbiju korišćena projekcija za 2045, dok su susedne zemlje modelovane na osnovu podataka za 2034, zbog čega rezultate o uvozu i izvozu električne energije treba tumačiti sa oprezom.​

“To nije sitna fusnota, već direktan udar u srž ekonomskog argumenta, posebno za scenarije sa velikim reaktorima od 2×1.200 MW, gde se kao važan ishod navodi mogućnost da Srbija postane neto izvoznik električne energije. Ako je regionalno tržište za izvoz zasnovano na zastarelim pretpostavkama, onda i tvrdnja o ekonomskoj opravdanosti velikih kapaciteta postaje veoma problematična”, smatra on.​

To znači da bi Srbija mogla da gradi skupu proizvodnju za tržište koje 2045. možda više neće izgledati ni približno onako kako studija pretpostavlja. Ako susedi u međuvremenu razviju sopstvene nuklearne kapacitete (Mađarska, Rumunija), velike obnovljive izvore ili skladištenje energije, planirani srpski višak struje može lako postati finansijski teret umesto strateške prednosti, objašnjava sagovornik.​

“Veliki nuklearni reaktori zahtevaju stepen iskorišćenosti veći od 90 odsto da bi bili ekonomični. Ukoliko nema dovoljno kupaca za njen proizvod, ove investicije od više milijardi evra postaju obezvređena imovina”, ukazuje Stojadinović.

Između suvereniteta i zavisnosti

Studija snažno insistira na pojmovima poput energetskog suvereniteta, otpornosti i strateškog pozicioniranja države. To su legitimni ciljevi, ali u ovom dokumentu oni delimično služe i kao način da se pažnja odmakne od neugodnijeg pitanja: da li je projekat ekonomski najracionalniji i da li su alternative dovoljno ozbiljno razmotrene.​

Tu se otvara i dublji paradoks. Nuklearna energija se predstavlja kao put ka većoj samostalnosti Srbije, a istovremeno bi takav program zahtevao ogromne finansijske obaveze, verovatno državne garancije, razvoj regulatornog sistema od nule, uvoz tehnologije i oslanjanje na strane prodavce opreme i međunarodne lance snabdevanja. To nije čista energetska emancipacija, već zamena jedne vrste zavisnosti drugom, samo sofisticiranijom i skupljom.​

Uz to, pitanje radioaktivnog otpada i istrošenog goriva u studiji ostaje pomereno za „kasnije faze“. To je politički zgodno, ali strateški neodgovorno, jer upravo takva pitanja odlučuju da li je neka energetska opcija zaista održiva ili samo kratkoročno atraktivna na papiru, upozorava Stojadinović.