Ulaganje u infrastrukturu biće zamajac dinamičnijeg razvoja Srbije

Srbija ima prednosti koje joj niko ne može oduzeti – još uvek zdravu hranu, ekološki očuvano područje, zdravije nego evropsko u poljoprivrednom smislu, ogromne komplekse zemljišta i ogromne mogućnosti za prehrambenu industriju. Potrebno je da se udruže proizvođači, država, banke, trgovinski lanci, da svi zajedno oblikuju agrarne i industrijske politike, jer je u udruživanju šansa za napredak – ocenjuje profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ljubodrag Savić u razgovoru za Biznis.rs.

On ističe da je Srbija sada među zemljama koje najviše grade, što je veoma bitno jer će u narednim godinama dobra infrastruktura tek biti zamajac dinamičnijeg razvoja zemlje. Sa profesorom Savićem razgovarali smo i o trenutnom stanju privrede u Srbiji, uticaju pandemije u proteklih godinu i po dana, ali i mogućnostima za skori oporavak srpske industrije.

„Rekao bih da je stanje naše privrede verovatno i mnogo bolje nego što bi se moglo očekivati, imajući u vidu ukupnu situaciju u Srbiji, kao i u svetu. Tu mislim pre svega na pandemiju i njen uticaj, ne samo na industrijsku i privrednu proizvodnju, već na naše živote u potpunosti. Industrija deli sudbinu privrede, a mnoga industrijska preduzeća, kao i većina kompanija u znatno bogatijim zemljama od naše, pogođene su ekonomskom krizom koja nas prati već godinu i po dana. Pokidani su lanci snabdevanja, što možda i nema direktnog uticaja na srpsku industriju, ali u nekom smislu ima veliki efekat jer se naša industrija mnogo oslanja na strane kompanije koje ovde, u Srbiji, imaju fabrike.“

Da li to znači da je uticaj pandemije na domaću privredu veći upravo zbog poslovanja toliko stranih kompanija u Srbiji?

Dolazak stranih investitora se posebno stimuliše od 2014. godine donošenjem novog zakonskog okvira koji je podrazumevao veće subvencije, a sa idejom da se najpre povećaju industrijski kapaciteti. To je u poslednjih pet do šest godina dalo poprilično dobre rezultate, ako merimo samo iz ugla broja zaposlenih radnika i povećanja bruto domaćeg proizvoda (BDP) i izvoza, parametara koje ne možemo da zaobiđemo. Ideja sa ozbiljnijim povećanjem iznosa subvencija je između ostalog bila i da se razvija ukupna industrija, ali i posebno devastirani krajevi, kao i da se zaposle ljudi. Na koji god način o tome mislili, činjenica je da su mnogi manji gradovi, pa i veći – Niš, Kragujevac, Kraljevo, praktično „oživeli“. Nekada su to bili veliki industrijski centri koji su, pre svega zbog sankcija devedesetih godina, bombardovanja, pa nesmotrene ekonomske politike i lošeg modela privatizacije, koja nije imala za cilj da sačuva industriju, dospeli u tešku situaciju.

Ta vrsta industrijalizacije dovela je do toga da je najveći broj tih industrijskih preduzeća propao i sada je ovo što smo dobili dolaskom stranih investitora dobro. Posebno je promena nastala od  2015. godine, pa 2016. i 2017. godine, gde su zapošljavani ljudi najnižeg kvalifikacionog nivoa, gde su rađeni jednostavni poslovi, na izuzetno niskom tehničko-tehnološkom nivou. To su uglavnom bili jednostavni modeli proizvodnje, kojima smo morali u tom trenutku da budemo zadovoljni zato što nam se ništa drugo nije nudilo.

Kasnije se menja ta struktura stranih investicija?

U novije vreme se struktura menja i mislim da je država, posebno u poslednje dve godine, izdvojila značajno veća sredstva za subvencije. Sada su počele da nam dolaze kompanije koje zapošljavaju po nekoliko hiljada radnika, fabrike koje donose i srednje tehnologije, kao i fabrike u kojima se koriste visoke tehnologije i gde se angažuju vrlo obrazovani, stručni i sposobni mladi ljudi. Sve ovo ističem, jer treba razumeti da je pandemija pogodila i ove fabrike. One su zapravo uglavnom naslonjene na inostrane, pre svega evropske, odnosno nemačke kompanije, kao fabrike koje prave određene komponente koje se ugrađuju u finalne proizvode (najčešće automobile), ali nažalost te fabrike u evropskim zemljama su strahovito pogođene pandemijom.

Zatvaranje granica i prekid funkcionisanja saobraćaja je doveo do toga da su najpre pogođene one fabrike, koje su proizvodile jednostavnije proizvode, a sada vidimo da nedostaju i delovi za visoke tehnologije, poput čipova i poluprovodnika. Sada su mnoge evropske fabrike u velikom problemu što se odražava i na funkcionisanje fabrika koje posluju u Srbiji. To je taj veliki posredan uticaj na našu privredu, jer su mnoge kompanije u zastoju. Sve u svemu, treba naglasiti da srpska industrija jeste krenula „stazama oporavka“, sa promenom strukture u smislu osvajanja viših nivoa proizvodnje, ali da je to u nekom smislu uticajem pandemije zaustavljeno ili barem usporeno.

Ranije ste isticali da će srpska industrija teško dostići nivoe proizvodnje iz osamdesetih godina. Mislite li da se industrijski rast može ubrzati primenom novih tehnologija?

Na žalost, mi nemamo mnogo domaćih investitora u industriji, a i ako ih ima oni su uglavnom povezani sa nekim većim stranim kompanijama. Nemamo više ona preduzeća iz vremena Jugoslavije koja su bila nosioci razvoja. Formira se nova industrijska struktura u kojoj ima malo velikih domaćih preduzeća, i to uglavnom u agro industriji, dok su sva druga velika preduzeća inostrana. To daje neke rezultate, ali situacija sa stranim preduzećima je takva da vi nikada ne možete računati da li će oni ostati ili ne. Stranci će poslovati u našoj zemlji sve dok imaju povoljne uslove i subvencije. Kada postoji industrija koja pretežno zavisi od stranih fabrika i stranih investitora i takve vrste industrijske proizvodnje, onda ne možete da govorite o stabilnosti i da planirate na duži rok u kom pravcu će se kretati. To je velika razlika ukoliko bi se današnje stanje poredilo sa periodom razvoja posle Drugog svetskog rata. Tada je, recimo, moglo da se nabroji najmanje deset industrijskih fabrika sa našeg prostora koje su bile prepoznate u svetu, a što je danas nemoguće. Sada se dešava i to da nam dolaze i te takozvane prljave industrije u vreme kada je ekološko pitanje veoma važno, što svakako nije dobro.

Pojedini ekonomisti su isticali da bi Srbija mogla da iskoristi trenutnu situaciju u prekidima lanaca snabdevanja i postane spona između evropskih i azijskih privreda, imajući u vidu dobru lokaciju, kao i odnose sa jednima i drugima. Mislite li da je to moguće?

To bi bilo veoma dobro, ali mislim da taj proces neće ići lako, a posebno ne u kratkom roku. Pre svega, Srbija nema kapaciteta za tako nešto, a mislim ni da Evropska unija nebi olako prihvatila još veće angažovanje zemalja dalekog Istoka na Balkanu. Kinezi su dobili veliki prostor za poslovanje u Srbiji, kupujući smederevsku Železaru, pa rudarski kompleks u Boru, izgradnju fabrike guma Linglong u Zrenjaninu, izgradnju velikih mostova, auto puta… i sve te fabrike i objekti infrastrukture predstavljaju veliki prodor na tržište Evropske unije, iako mi još uvek nismo članica EU, već kandidat, koji će kako sada stvari stoje, biti još dugo godina u istom statusu. Evropa na to ne gleda blagonaklono i smatra da je kinski kapital prljav kapital, kao i da oni koriste prljave tehnologije, koje Zapad ne želi.

Velika društvena pitanja poput klimatskih promena i promocije održivih izvora energije trenutno su u centru pažnje celog sveta. Analitičari ističu da sve više vlada preko industrijskih politika pokušava da reši takva društvena pitanja. Znači li to prekid slobodnog tržišta?

Zapadne zemlje uvek pribegavaju korišćenju industrijskih politika u teškim vremenima i koriste ih samo do onog trenutka dok se ne reše problemi u kojima se nalaze, a zatim se opet vrate na tržišnu privredu. Onda kada Zapadu, pre svega Americi, dobro ide, država se “izvlači iz igre” smatrajući da poslodavci najbolje znaju šta mogu da proizvode i da ostvare profit. Danas se situacija poprilično menja na svetskoj sceni, uz ubrzan ekonomski uspon Kine.

U prethodnoj svetskoj krizi iz 2009. godine, model razvoja oslonjen na tržišni mehanizam je pokazao izuzetnu ekonomsku neefikasnost, a danas, u vreme pandemije korone, kapitalizam se pokazao i kao društveno neefikasan. Kinezi su “preko noći” mogli da proizvodu milione maski, stotine hiljada respiratora i tone i tone raznog medicinskog materijala, dok se Zapad našao u čudu, shvatajući da je greška napravljena mnogo ranije, kada se on odrekao teške, radno intezivne i ekološki neprihvatljive industrije, prepuštajući njihov razvoj zemljama Dalekog istoka. To je bila racionalna i dobra odluka dok je svetska tzrgovina normalno funkcionisala. Pandemija je zatvorila granice, zaustavila saobraćaj i zemlje su se u takvoj neočekivanoj situaciji mogle osloniti samo na domaću industriju. A kada nje nema, onda kao zemlja zavisite od nekih drugih, u ovom slučaju od Kine.

Naravno, još uvek su zapadne ekonomije centar sveta, ali razlika između Zapada i Istoka (bez obzira šta tu podrazumevali – Kina, Rusija) nije više tako velika kakva je bila pre nekoliko decenija. Nikada više neće biti one tržišne privrede kao ranije, jer je to bilo moguće dok je Zapad bio dominantan. Oni jesu tržišno orijentisani i veruju da je tržište savršen mehanizam, ali nažalost taj savršeni mehanizam s vremena na vreme otkaže, pri čemu su krize pokazale da je ceo sistem na kome počiva kapitalizam doveden u pitanje.

S tim u vezi, kako bi trebalo da izgleda industrijska politika Srbije?

Srbija na žalost, nema čvrsto opredeljenu industrijsku politiku. Manje-više smo opredeljeni za tržišni mehanizam, smatrajući da je efikasan i da može dobro da funkcioniše kao u zemljama Evropske unije. Srbija nema ni dobar koncept domaće industrijalizacije, jer se preterano oslanja na mnogo stranih kompanija, ali je to svakako bolje nego biti bez bilo čega. Industrija se još uvek kod nas ne doživljava ozbiljno i mnogi ne veruju da Srbija može da bude ozbiljna industrijska zemlja, mnogi ne veruju da imamo bilo kakve šanse u sudaru sa velikim silama. Ali treba uvek uzeti u obzir istoriju, jer ako se pogleda iz drugog ugla, većina bogatašta iz druge polovine dvadesetog veka su ljudi kojima su dede bili potpuno anonimni ljudi.

Srbija još uvek luta, ima neku industrijalizaciju, ali ona nije masovna kao posle Drugog svetskog rata, i nije industrijalizacija koja ima visok multiplikativni efekat. Ipak, postoje mogućnosti, jer sve na svetu ima svoje mesto. Možda je najbolji primer propale proizvodnje naših traktora – pošto mnogi ističu da naši traktori neće imati tržište pored Džon Dira, ali ja vidim mogućnosti u plasmanu traktora u manje razvijenim afričkim zemljama, ali i u zemljama sa sitnijim posedima, gde bi naši traktori mogli da budu veoma konkurentni.

Znači li to da ima nade za rast srpske industrijske proizvodnje i da joj se smeši svetlija budućnost?

Iako nisam preterani optimista po tom pitanju, jer mislim da su “karte već podeljene” i ne možemo baš mnogo toga da uradimo, moram da kažem da Srbija najozbiljniju šansu ima u agroindustrijskom kompleksu. Ima dobru osnovu, imamo prepoznatljive proizvode u svetu, značajnu količinu poljoprivrednih proizvoda, a imamo i preduzetnike. Kapitalizam je dobro zagazio u poljoprivredu, imamo privrednike sa po deset ili dvadeset hiljada hektara u vlasništvu, i dalje izvozimo šećer, meso u neprerađenom stanju, smrznute maline… Sada su počeli seljaci da se udružuju i da se bave preradom poljoprivrednih proizvoda. To jesu mali kapaciteti, ali od nečega se mora početi, jer jedino prerada poljoprivrednih proizvoda značajno smanjuje neizvesnost plasmana poljoprivrednih proizvoda, posebno u brdskim područjima Srbije.

Istakli ste ranije da su kapitalne investicije izuzetno dobar pristup delanja države tokom krize. Zašto to smatrate i na koje investicije konkretno mislite?

Mislim da su kapitalne investicije najbolji deo aktivnosti naše vlasti u prethodnoj i tekućoj godini. U vreme krize Srbija je povećala učešće kapitalnih investicija, dostižući skoro sedam odsto BDP-a. Inače smo mi, kao zemlja, u ukupnom zaostatku što se tiče ukupnih investicija (javne i private), jer se taj postotak u zemljama sličnog nivoa razvijenosti, članicama Evropske unije (istočna i srednja Evropa) kreće od 25 do 28 procenata BDP-a. Srbija je godinama bila negde na 17 ili 18 odsto, a bitno je istaći da nema razvoja bez investicija. Zakon o ulaganjima koji smo pomenuli nije mnogo podstakao domaće investiture, te njih nema mnogo, ali je tu država dobro postupila kroz program Srbija 2025. gde je zaista veliki novac izdvojen za ovu oblast. Ono što nije dobro je što se na takvim projektima, u koje se sada investira, samo u određenoj meri angažuju domaće kompanije, zbog čega izostaje mulitiplikativni efekat, odnosno uticaj na razvoj ostalih porivrednih delatnosti. Ono što je važno istaći jeste da smo sada među zemljama koje trenutno najviše grade.

Da li će se realizacijom kapitalnih projekata Srbija vratiti na mapu glavnih puteva, kao najkraća veza između Evrope i Istoka?

Jedno vreme su Srbiju zaobilazili tranzitni putnici i roba, iako je najbrži put između centralne Evrope i Bliskog i srednjeg Istoka išao prirodno ovim prostorima. Nekako smo kasnili u celoj toj priči. Situacija se sada menja, uz gradnju autoputeva – završili smo Koridor 10, mislim da će brzo biti i Koridor 11, ka oi ostali porečni autoputevi. Upredo sa tim gradi se i brza pruga Beograd – Subotica, što će značajno ubrzati i olakšati saobraj ne ovim prostorima. Uglavnom su nam se vratili i putnici i roba, a pored toga što imamo značajne tranzitne takse od putnika mi smo od tranzitnog saobraćaja napravili važnu “žilu kucavicu”, koja pokreće razvoj u neposrednoj okolini, kuda putevi i pruge prolaze. Kada bude završena izgradnja ovih puteva, to će stvarno biti jedna izvanredna osnova i za dolazak stranih investitora, ali ono što je bitnije od svega je što ćemo dobiti kvalitetnije strane investitore.

Dodatno, uporedo sa tim se gradi i gasna mreža koja je još jedna od važnih pretpostavki za dolazak stranih ulagača. U svakom slučaju, ta orijentacija Vlade Srbije na povećanje javnih investicija, uprkos bojazni većine da se to sve radi paralelno sa krizom, sada već daje rezultate, a ja očekujem da će ti rezultati u narednih pet do deset godina biti značajno veći i da će to biti jedan od zamajaca dinamičnijeg razvoja Srbije. Samo ako pogledamo istoriju Amerike, njihovo otvaranje je počelo sa prugom Istok-Zapad i to je išlo veoma mukotrpno, ali to je bila cena koju su mnogi platili da bi se zemlja razvila. Ulaganje u infrastrukturu je zaista odlična stvar za jednu zemlju.

Autor: Tanja Kovačević

Tekst je objavljen u drugom broju štampanog izdanja Biznis.rs