Vreme je da započnemo proces sistemskog i potpunog AI opismenjavanja

Usvajanje zakona o veštačkoj inteligenciji nije samo tehničko pitanje. To je politička i društvena odluka o tome u kom pravcu želimo da se kreće naša digitalna budućnost. Srbija je već usvojila sjajne etičke smernice koje postavljaju vrednosne temelje, ali bez pravne snage one ostaju preporuka, kaže u razgovoru za Biznis.rs Tamara Zavišić, vlasnica i direktorka ETIK.AI koji pomaže kompanijama da razvijaju i koriste veštačku inteligenciju na način koji je usklađen sa zakonima, etički održiv i otporan na rizike.

Ona smatra da bi zakon morao da konkretizuje te principe kroz obavezujuće norme: jasno definisane rizike, zabrane neprihvatljivih praksi, obaveze za visokorizične sisteme, pravila za transparentnost i nadzor, i mehanizme zaštite osnovnih prava.

„U idealnom slučaju zakon bi uključio i mehanizme za testiranje i evaluaciju sistema, predviđene sandbox-ove za inovacije, kao i podršku za male timove koji razvijaju AI rešenja, jer bez takvih rešenja usklađivanje će ostati privilegija velikih. Zašto u idealnom slučaju – zato što bi u realnosti takva sveobuhvatnost zahtevala jednu izuzetno kompleksnu infrastrukturu oko samog propisa, a za to mislim da u ovom momentu nemamo kapaciteta. Bez zdrave osnove, bez jasne metodologije procene rizika, institucionalnih kapaciteta i ljudi koji zaista razumeju veštačku inteligenciju u praksi – zakon ostaje mrtvo slovo na papiru, i to bi bila propuštena šansa“, objašnjava Zavišić u odgovoru na pitanje koliko je značajno usvajanje Zakona o veštačkoj inteligenciji i šta bi on u Srbiji trebalo da obuhvati.

„Sada je vreme da započnemo proces sistemskog i potpunog AI opismenjavanja“, tvrdi.

Naša sagovornica ističe da bi za građane zakon o veštačkoj inteligenciji trebalo da donese potpunu predvidivost: jasno označiti gde se algoritamske odluke primenjuju, koje se vrste podataka prikupljaju i iz kog razloga. Istovremeno mora da garantuje mehanizme zaštite – pravo na ljudsku intervenciju, brz prigovor i odgovarajuću naknadu štete u slučaju greške, diskriminacije ili povrede privatnosti.

„Na kraju, zakon mora da obezbedi stvarnu kontrolu nad sopstvenim podacima i nad uticajem automatizovanog odlučivanja, omogućavajući građanima da zahtevaju objašnjenja algoritama i da, kada je potrebno, ograniče ili zaustave njihovu primenu. U vremenu kada AI donosi odluke o našim kreditima, školovanju ili zapošljavanju takva zaštita više nije luksuz, već potreba“, naglašava Tamara Zavišić.

Za kompanije novi propis svakako znači više obaveza, ali i jasnije obaveze – procenu rizika, dokumentaciju, bezbednosna testiranja, nadzor nad korišćenjem AI sistema i slično. Kako kaže, to jeste dodatni napor, ali je i jedini put ka poverenju, održivosti i pristupu međunarodnim tržištima.

„Moje iskustvo iz rada sa domaćim timovima pokazuje da kompanije nisu nužno nespremne, ali im treba jasan i razumljiv okvir, alatke i dijalog sa institucijama“.

Zakon o veštačkoj inteligenciji mogao bi da ubrza primenu AI u Srbiji, ali i da je uspori u nekim segmentima. Ako zakon bude razuman i primenjiv u praksi – ubrzaće je, ocenjuje Tamara Zavišić.

„Regulativa nije (ili bar ne bi trebalo da bude) prepreka razvoju, već uslov za održivi razvoj. Uvođenje pravila podiže poverenje, smanjuje reputacione rizike, i otvara vrata odgovornim inovacijama. To je naročito važno u sektorima poput zdravstva, zapošljavanja ili obrazovanja, gde su posledice lošeg dizajna AI sistema stvarne i često nepovratne“, napominje.

S druge strane, zakon sam po sebi ne rešava ništa – sve zavisi od njegove primenjivosti. Ako bude prepisan bez razumevanja konteksta, ako dobijemo norme bez podrške za sprovođenje, zakon će usporiti inovaciju.

„Ali ako se paralelno sa njim razvijaju kapaciteti – edukuju donosioci odluka, nadzorna tela, softverski inženjeri, pravnici i svi koji AI koriste – onda zakon može ubrzati odgovornu primenu. U isto vreme, ako se zakon donese bez dovoljno pripreme, edukacije i razumevanja tehničkog konteksta – efekat može biti suprotan. U tom smislu, brzina usvajanja ne sme doći nauštrb kvaliteta implementacije. Pitanje nije da li ćemo imati zakon, već da li ćemo imati kapacitete da ga sprovedemo“, zaključuje Tamara Zavišić.