Zbog niske otkupne cene u Srbiji se vuna baca

Sredinom prošlog veka, većina seoskih domaćinstava imala je omanje stado ovaca, ukupno više od tri miliona. Danas ih je nešto više od 1,7 miliona, ali to je uzlazni trend posle loših decenija.

Problem je što se ovce gaje zbog mesa, jer je to put do brze zarade. Od vune nema vajde, kažu stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem. Bacanje vune je naša loša svakodnevica.

U selu Kozelj, Milodrag Petrović, mašinski inženjer koji je po odlasku u penziju na očevini zapatio stado od 50 ovaca i duplo jaganjaca, kaže da vunu baca, piše RTS.

„Niko neće da otkupi, i ranije je bila toliko jeftina da se transport do otkupnog mesta i ne isplati. Pre neku godinu odvezao sam se do Uba, gde su je uzimali u zamenu za nešto stočne soli, kad se uzme u obzir i gorivo do tamo, to je neisplativo. Ove godine sam je spakovao džakove, žao mi je da opet bacim, više od 120 kilograma vune”, kaže Petrović.

Bez obzira na okolnosti, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim runom, teškim dva do tri kilograma, leto teško pretekle. Stočari koji sami nisu vični šišanju, za ovčjeg frizera treba da izdovije 350 dinara po „frizuri“, dok će za kilogram vune, u najboljem slučaju, dobiti 30 dinara.

Zanatlijskih radnji koje su češljale ili drndale vunu za ručne radove, gotovo da nema, jer nema ni tražnje njihovih usluga. U selima su tkalje retkost, a i pletilja je sve manje.

Iz više razloga, vunu nije jednostavno ni baciti. Ona jeste laka, ali je otporna, teško gori, pa ipak stočari je pale, zakopavaju, bacaju na javne i divlje deponije. A da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrbno je da prođe najmanje 50 godina.

Da li nadležni za stočarstvo, ekologiju i ekonomiju imaju plan za problem koji traje i raste?

U odgovoru Privredne komore Srbije kažu: „Svi proizvođači su saglasni – da bi opstala proizvodnja vune u Srbiji, neophodna je pomoć države koja bi subvencionisla otkup vune. Neophodno je da se napravi strategija.“

Dok se čeka već zakasnela strategija, podsetimo da je srpska vuna svetu poznata.

Sve do devedesetih godina i sankacija, naša vunarska industrija izvozila je 95 odsto proizvodnje.

Zbog te izvozne zavisnosti, moćne firme su brzo propale.

Veliki iskorak u promociji rukotvorina od vune, napravila je Dobrila Smiljanić, osnivanjem prve ženske zadruge u Sirogojnu, okupivši više od dve hiljade žena koje su godišnje u svet slale 50.000 ručno rađenih džempera i drugog pletiva.

Da očuva tradiciju, od 2005. godine nastoji „Etno mreža“, koja okuplja zanatska udruženja i otkupljuje vunu za ručne radove. Deo tih rukotvorina su i protokolarni pokloni naše države predstavnicima drugih zemalja.

Vapaj za subvencijama

Od više sotina nekad, danas se na prste jedne ruke mogu nabrojati predionice vune, a postoje samo u Zlatiborskom kraju, Pirotu i Dimitrovgradu. Najveća, „Kosteks DOO“ ima posebnu misiju, jer proizvodi predivo za pirotske ćilime, domaće proizvođače tepiha, ali i vunicu za pletenje, vunene jorgane i jastuke.

Vlasnik Kosteks-a Dragoslav Kostić kaže da kao tekstilni inženjer sa iskustvom dužim od pola veka zna da za održivost vunarske industrije postoji samo jedno rešenje.

„Treba gledati šta rade uspešne zemlje. Vuna je resurs koji nema cenu i svuda ozbiljne države daju subvencije onima koji otkupljuju vunu. To je uvela i Slovenija, i Crna Gora je na tom putu.“

Drugog rešenja nema, kaže Kostić, i naglašava da, i kad bi duplirao kapacitete, imao bi kome da izveze prozvode od vune. Naša vuna je najcenjenija za tepihe, pa se najviše izvozi u Indiju i Tursku.